ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Поново бих изабрала исти позив

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Поново бих изабрала исти позив

 

– Свака професија даје резултате ако се воли и ако се на време изабере оно где се касније човек пронађе током радног века. Апотекарски посао се мењао кроз године, није лако одолевати свему томе, али ја бих поново изабрала фармацију, без двоумљења – каже Биљана Антонић, власница апотеке “Беладона” у центру Лознице


У апотекарском послу Биљана Антонић је већ више од три деценије и за то време је искусила све потешкоће тог занимања али и упознала много људи који су јој се с осмехом враћали, задовољни услугом, али и лепом речју, коју никада није штедела у разговору с пацијентима. Гимназију је завршила 1982. године, потом се уписала на Фармацеутски факултет у Београду и завршила га 1987, у регуларним роковима. Одмах је почела да ради у апотеци тадашњег лозничког Медицинског центра, а у приватне воде упловила је 1992.

– У време када сам се уписивала на фармацију, то није било атрактивно занимање, нити је било тражено и комерцијално као данас. Тада фармација није била интересантна и, сећам се, само се двоје из генерације уписало на тај факултет. Из моје генерације изашло је седам лекара, међу њима др Јасмина Главоњић, др Синиша Јововић, др Живојин Глишић, неколико их је остало у Београду, а само Мира Станисављевић, сада Манојловић и ја смо се уписале на фармацију. Сматрам да је јако битно, мада и врло ретко, да људи у старту изаберу оно где ће се касније пронаћи у свом радном веку и да заиста воле то да раде. Свака професија даје резултат само ако се воли. Већ 33 године радим, али ни до данас нисам изгубила вољу за послом и комуникацијом с пацијентима – каже наша саговорница.

Стипендија обавезује

Сећа се да у време када је почињала није било довољно фармацеута, па је била чак и стипендиста Медицинског центра, што је подразумевало повратак у Лозницу где ће се бавити тим послом. Тако је и било, вратила се и започела каријеру у свом граду.


– Радим од маја 1987. године и пет година сам била с колегама у државној апотеци. Тамо и данас раде одлични фармацеути и срећа је да смо сачували једну такву установу јер, на пример, у Шапцу више нема државне апотеке. Касније, пошто су уследиле деведесете, када почиње криза, дошло је до наглог урушавања апотека које су у власништву друштвеног сектора па је у том периоду почело и прво отварање самосталних приватних апотека. У том периоду човек осети да треба да почне нешто ново, да уложи себе и крене у нови начин рада и комуникације с пацијентима. Када смо 1992. године ми почели да радимо, било је мало приватних апотека, касније се повећало на десетак и тако је било јако дуго. Онда је кренула светска глобализација, тренд који није заступљен само у фармацији, већ и у свим другим струкама, где велики једу мале. Тај тренд је заступљен и у великим фирмама које се баве крупном производњом. На пољу фармацеутске индустрије нестало је неколико фирми, не само у Србији, продате су у Хрватској, Словенији и другим републикама СФРЈ. Све се то уклопило у један велики систем светске глобализације који траје и где се неке ствари не могу променити. Кроз те промене дошло је до тога да се струка не цени, до експанзије потрошачког друштва, промета роба, информација, па и у нашој струци је постала битна само зарада – прича власница једне од првих приватних апотека у граду.

Током каријере увек је, како истиче, посвећивала време пацијентима, што чини и данас, Труди се да помогне, објасни и да пацијент оде задовољан.


Потребно је увести ред

– У случају да се одредите искључиво за бизнис, аутоматски морате да радите и неке друге ствари. Не говорим ово зато што сам против великог бизниса, већ зато што он захтева велика новчана улагања, људске ресурсе, квалитетне у сваком погледу, као и материјална средства којима се може ући у неки велики ланац. На то нису сви спремни. Фармацеутска комора је још 2008. године поднела Влади Србије захтев за уређење апотекарске области и то је битна ствар, али он, вероватно, стоји у некој фиоци и никада се о томе ништа није разматрало. Тражили смо да се, пре свега, фиксира апотекарска маржа и да цена лека буде јединствена у свим апотекама. То је предуслов давања квалитетне услуге. Када пацијент зна да је цена лека свугде иста, ићи ће тамо где му се пружа боља услуга и то је оно што нас фармацеуте, у овом случају, баца у први план. Ако код нас долазите само по услугу, а узимате лек на месту где му је нижа цена, онда је то нешто сасвим друго. Тражили смо законе који су само преписани из Европске уније и они подразумевају, између осталог, растојање на којем могу да се отворе две апотеке, колико је једна од друге удаљена, што је аутоматски и заштита од нелојалне конкуренције, а треба регулисати и колико се отвара апотека у односу на број становника – детаљна је Биља Беладона, како је најчешће ословљавају суграђани.

Колико се разликује пословање у окружењу, она поткрепљује примером Словеније у којој, како каже, живи око 2,5 милиона становника, а имају око 330 апотека, док у Србији, где је око шест и мало више милиона становника, отворено око четири хиљаде апотека. Додаје да не постоји тачан попис, али да је то неки оквир, што је јако много и што указује на сумњу да је то делатност у којој се могу и неке друге ствари радити у оквиру предузећа.


– Једноставно, није по закону отворити апотеку на три квадратна метра у склопу друге трговине у којој је с једне стране сона киселина а са друге детерџенти и кућна хемија. Ми смо, практично, незаштићени у том мору уредби које нису закони. Апотеке данас више личе на продавнице кинеских играчака и зато треба ускладити шта и како може да се продаје и у апотекама и у другим објектима. Ето, све што је забрањено у Словенији, код нас је дозвољено. Тамо су забрањене лојалити картице јер оне утичу на професионалну оријентацију фармацеута. Због свог профита, свог бонуса, форсираће купцу нешто што у фармацеутским препорукама практично није дозвољено. Све је то лако решити, ако се има воље и интереса, међутим, ми смо некако скрајнути у свим проблемима који се налазе у нашој држави. Ми који волимо свој посао остали смо у мањини и у Србији је данас јако мало самосталних апотека. То подразумева апотеку где је власник фармацеут и где он има само једну апотеку јер он то види као своју професију, а не као бизнис. Где год постоје велики ланци, десет или петнаест апотека у низу, ту је мало фармацеута – објашњава она.

Савет је некада најпречи

Оно што је и поред свега испуњава, то је свакодневни рад с пацијентима, што с њима може да поприча и неки проблем успе да реши. Сматра да је некада савет пречи од било чега другог.

– Ово је мали град и упућени смо једни на друге тако да важи и правило – добро се добрим враћа. Свако ко ради с људима наилази на тешкоће, али и на лепе ствари. Ако послу приђете јасно, гласно, ведро, да и вама брже прође време, да сте и сами испуњенији и задовољнији, онда то побеђује онај осећај рада преко воље. То је видно и евидентира се код муштерија, они осете тај ваш негативан набој. Битно је да одавде изађу задовољни и да знају како ће користити неки лек. Постављање дијагнозе је ствар лекара и пацијенти увек треба да буду упућени на то да, ако смо им нешто и пробали помоћи, а то не даје резултате, заиста морају отићи код лекара. Ми смо само завршна карика у том ланцу – поручује Биљана Антонић и подсећа да је последњих година за рад потребна лиценца за коју треба скупити одређен број бодова кроз предавања или решавања онлајн тестова, што је био случај ове године због вируса ковид-19.


Сматра да када неко пређе педесету годину, углавном, подвлачи црту и размишља о томе шта би мењао. Она би, можда, променила нешто у свом животу, али, како тврди, професију сигурно не. Током пословања често је морала да посеже за банкарским кредитима да би апотека могла да функционише, али и то је није спречавало да иде напред. Не види себе као неког “великог играча”, који би правио ланац радњи, па и не посеже за разним пројектима којима би тражила помоћ државе. Каже да пословне жене имају обавезе и према породици, деци, социјалном животу и да увек мора постојати и нешто поред посла. Како сада ствари стоје, њена ћерка и син неће наставити апотекарску делатност јер су себи одредили други пут, али, како у шали каже, можда ће то пожелети њени будући зет или снаха.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Учила сам из праксе и личног искуства

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Радост је мерна јединица успеха

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )