ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ  – Учила сам из праксе и личног искуства

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ  – Учила сам из праксе и личног искуства

Како се у Србији мењао стандард, тако се развијала култура и делатност цвећарства, каже Ђурђица Дукојевић, власница цвећаре “Јасмин”, која је у овај посао ушла пре скоро две и по деценије. Она истиче да је та област одлика стабилних и по стандарду јаких држава попут Холандије, Шведске или Норвешке, где, како каже, нема кафе и шећера, али постоји обичај – цвеће прво себи у вазу па онда другоме на поклон


Ђурђица Дукојевић је цвећарску делатност започела са супругом Слободаном пре 23 године, а на предлог његовог ујака с којим су ушли партнерски у тај посао. Нису имали предзнања о цвећу, узгајању, одржавању или декорисању букета, али су предлог прихватили.

– Мени се то учинило занимљивим јер сам и у школи увек лепо цртала, декорисала свеске цветићима, а дешавало се да и на клупи исцртам неки леп цвет. Имала сам дара да од нечега старог осмислим нову креацију тако да смо за петнаест дана све завршили око папирологије и покренули радњу. Младалачки брзо, храбро и без размишљања шта нас чека – прича Ђурђица Дукојевић о почетку авантуре у којој је и данас.

Муштерија је као гост у кући

После завршене гимназије, већ са осамнаест година почела је да ради у трговини, у бутицима, стицала је искуства с муштеријама, па се тако и данас према сваком купцу који уђе у њен локал односи као према госту који јој дође у кућу. Цвећара је за њу други дом.

– На почетку није било лако јер нисам знала ни за избор цвећа, тек за ружу, љиљан, маргарету, каранфил и чињеница је да сам упловила у тотално непознате воде. Мислила сам да је букет лако направити. Први локал смо изнајмили у Карађорђевој улици, пристигло је прво цвеће и тек смо тада почели да се упознајемо са стварима које до тада нисмо знали. У том периоду у граду су постојале две или три цвећаре, било је тешко набавити цвеће, а у Лозници смо имали “Вискозин” стакленик у којем су се гајили каранфили, док су гербери и хризантеме стизали из Македоније. То је био асортиман с којим смо располагали, уз нешто саксијског цвећа, из ове перспективе, врло скромно. Радом и с великом љубављу, из дана у дан, уз мало литературе, кретали смо се напред. Учила сам из праксе и личног искуства – искрена је наша саговорница уз подсећање да су то биле и године под санкцијама, пред НАТО бомбардовање и да је то била прва потешкоћа с којом се сусрела у свом пословању.


Вођена жељом да иде напред, почела је да шири асортиман убацујући суво цвеће, комбинујући га са свежим и стварајући креације које су јој се чиниле симпатичним.

– Бојажљиво те креације понудим муштеријама и они се одушеве, потражња порасте, а ја онда уведем занимљива паковања папиром и испостави се да све што је лепо мени, допадало се и муштеријама. Идеје сам скупљала из београдских и новосадских излога, модних часописа, а креативност ми је помагала да то додатно обогатим и улепшам. Тада још није била пракса да се декоришу весеља, свадбе, касније пунолетства, тек понеко је имао такве захтеве. Када се деси смртни случај, правили смо венце и сузе, што ми је у почетку било баш тешко. Осми март нам је један од најважнијих датума у години за пословање и тада је могуће направити велики промет, продати сваки букет, цвет у саксији или неки други цветни поклончић, али ја тада додатно бринем о квалитету – објашњава она.

Осамостаљивање

Када се 2001. године указала могућност одвајања од партнерске фирме, кренули су даље самостално, преселили се на данашњу локацију у Улици Владе Зечевића број 7, а већи локал омогућио им је да направе већи избор галеријско-цвећарске понуде. Убацили су теракота ћупове, већи асортиман саксијског цвећа, а отворила се и могућност увоза. Берза цвећа је прорадила па су лакше набављали и неке огромне биљке.

– Желели смо да покажемо да не постоји само домаћа ружа већ и еквадор ружа, уместо црвене убацили смо ружу циклама боје, или жуту, како бисмо разбили табу о љубомори јер и данас тврдим да је жута боја енергије, прво пролећно цвеће је жуто, а кренули смо и са егзотиком, понудили цвет стрелицију, оријенталне љиљане и тако даље. Народ је у нашој радњи могао да сагледа нешто више од каранфила, руже и гербера, а ја сам почела да се играм. Чак сам, не размишљајући о профиту, добила афинитете да све више представљам своје креације као мала уметничка дела, а не као производ за продају – искрена је.


Сваке седмице набављају нову робу и, како каже, коцкају с тим да ли ће се цвеће продати или пропасти. Подсећа на један Осми март, када су оманули у поруџбини зеленила без којег нема доброг букета и раскоши па је у том тренутку добро дошло суво цвеће, коре од кокоса, штапићи и уврнуте спирале, али и њена маштовитост. Суво је комбиновала са свежим цвећем и све је “плануло”. Био је то, како истиче, нови правац у цвећарству и наредних пет година се тражило само то.

– Данас већ имамо моду у цвећарству, по бојама, облицима, додацима, а и људи више воде рачуна о томе какав поклон или букет желе. Међу купцима имам децу чији су родитељи куповали код нас букете. То ми се посебно свиђа јер су им мајке пренеле љубав и навику за цвеће. Времена се мењају, прилив моде са Запада је присутан па се често праве и мегаломанска славља, свадбе или пунолетства. Сматрам да то сада већ прелази у неки превелик конформизам на рачун којег ми зарађујемо, али, искрено, сматрам да је то претеривање. Ова корона је, ипак, то мало стишала, људи су се спустили на земљу и послагали приоритете. Битно је да све буде с укусом и с мером и зато муштеријама објашњавам да сто једна ружа јесте најпопуларнији производ за изражавање љубави, момци тако освајају девојке, али је и двадесет једна некада довољна, ако се схвати да је битнији укус од количине – поручује власница цвећаре “Јасмин”.

Тимски рад

Још каже да је подршка породице у овом послу неизбежна јер он подразумева тимски рад. Тешко је доћи до радника јер овог профила нема на бироима, а свако ко је радио у њеној цвећари прошао је добру обуку, иако никада није сигурна да ли ће тај радник после остати или отићи. То јој је, додаје, највећи проблем. Иначе, током протеклих година никада нису користили подстицаје или субвенције државе, ослањалали су се на сопствене ноге. Било је подизања неповољних кредита од банака, али се другачије није могло изаћи из кризних ситуација које су периодично наилазиле.


– Овај посао није морање – није то ни храна, ни гардероба, то је делатност за земље где је стандард стабилан, где постоји култура цвећарства, али и поред свега, ја сам поносна јер смо опстали. У једном моменту у граду је било десетак цвећара, здрава конкуренција је увек добра, једни друге стимулишемо да боље радимо, али сада се све искристалисало и постоје две веће цвећаре – “Стрелиција” и ми. Иако нам је у више наврата падало на памет да све ово прекинемо, увек су се дешавале ствари које су нас у правом тренутку подизале. Дванаест година нисмо могли да имамо децу, а сада их имамо троје и све ово радимо због њих. Било би лепо када би породични посао наставио да траје. Деци увек кажем, када им се и ручак допадне, да је главни зачин љубав, тако је у свему. Неки су ми предлагали да отворим још једну цвећеру, да проширим посао, али ја нисам мегаломан-варијанта, мени је квалитет битан, муштерије су за мене гости, не група људи од којих узимам новац. Битно је да се заједно осећамо лепо. Зато и волим да радим овде и ништа ми није тешко. Колико год да је ситуација непредвидива на целој планети, мени је овде утичиште и мир. Музику слушамо по цео дан, и рат да почне, ми не бисмо то чули с радија. Кад неко уђе и каже како је вама лепо овде радити, ја се само осмехнем јер ово је стресан посао, али се човек привикне и иде даље – закључује Ђурђица Дукојевић.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Радост је мерна јединица успеха

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Разлика се налази у кући

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )