НАШИ СМО – ДС
Морам да признам, умало да дам наслов овом тексту “Реквијем за ДС”, без плана, без намере, немам појма како се то догодило. Из подсвести, рећи ће неко – из подсвести, сложићу се, далеко било од тога.
Овој земљи је потребна Демократска странка, не оваква каква је сад, можда онаква каква је била у свом оснивању по идеји и људима које је окупљала. Верујем да би свако, ко се још увек сећа тог периода, или је макар преко Википедије изучавао новију историју српског парламентаризма, нашао довољно аргумената да побије моју тврдњу, можда чак и да је назове сентименталном. Не, бежим од тога, мој кључни аргумент је да је иза обнове странке, како су тада говорили многи, или нановог оснивања, 1990. била чиста идеја о нужности демократизације земље, увођењу вишестраначја које би омогућило политичке слободе, владавину права и сучељавање погледа у најбољем интересу народа и државе. Око такве идеје окупили су се многи водећи интелектуалци који су проговорили језиком какав до тада нисмо могли чути на нашој политичкој сцени. Нећу претерати ни ако кажем да су водећи људи те странке имали и просветитељску улогу у земљи још увек јаке комунистичке идеологије. Сећам се да сам тада била потпуно сигурна да толико мислећих људи на једном месту не може опстати заједно јер идеја је једно, а избор пута до њеног остварења је сасвим нешто друго. И нисмо дуго чекали – после непуних годину дана група истомишљеника окупљених око професора Косте Чавошког, Николе Милошевића и редитеља Александра Саше Петровића, у априлу наредне године оснива Српску либералну странку. У јулу 1992. године Војисалв Коштуница оснива Демократску странку Србије и историја деоба добија на убрзању.
Ако су ове две странке настале због неслагања у политичким и идеолошким погледима, семе скоро свих осталих које су никле из ДС проклијало је из муља лидерских амбиција неуспелих председничких кандидата на унутарстраначким изборима. И када се чинило да више и нема шта да се дели, да је ДС маргинализована до непрепознатљивости, ево доказа да није тако. У недељу је део искључених из странке предвођених Браниславом Лечићем извео “унутарстраначки удар” организовањем избора. Да ли ти избори имају легитимитет или не, да ли је странка и даље тамо где је и печат, одлучиваће Министарство за државну управу и локалну самоуправу или Управни суд. И ту почиње занимљивији део у овој отужној причи. Ко ће признати Лечића, а ко Лутовца биће важан индикатор наредних дешавања, али и препознавања разних трагова и намера. За сада само знамо да су Лутовца признали Драган Ђилас, Небојша Зеленовић и Јанко Веселиновић, а по свему судећи не треба се изненадити ако Борис Тадић пружи руку Лечићу. И тако ће се опозициона енергија у наредним месецима трошити на себе саму са већим изгледима за нова разједињавања уместо на усмеравање ка политици која би дала оправдање за бојкот избора. Уместо оправданог одсуства опозиције из српског парламента грађани би могли добити ново ништа од њиховог пренемагања, непринципијелних савеза и одсуства идеје како се супротставити политичком гиганту који је нарастао на 750.000 чланова. Тај податак је објављен дан уочи Лечићевих избора, “фестивала демократије”, како их је назвао и дан после саопштавања резултата истраживања В-Дем института при универзитету у Гетеборгу по којима је Србија сврстана међу државе које су се у протеклих десет година највише “аутократизовале”. У том периоду родиле су се још четири нове странке у Србији чији су оснивачи пореклом из ДС. Да ли уочавате да су скоро све опозиционе странке, које су данас на сцени, заправо њена деца?
Једини период у којем се ДС није цепала био је само док је била на власти. У том периоду могло би јој се много штошта замерити, али једно сигурно не – да је прогањала своје политичке неистомишљенике и да је сејала страх када је била најјача.
То је есенција демократије и то јој се не може заборавити. Све остале цехове је већ платила и зато је можда прерано за реквијем. Можда је прерано и за васкрсење, али идеја о демократији увек нађе свој пут, као вода.
А, што се садашње ДС тиче, ево једне поучне: “Мржња између пса и пастира напуни уста вуку.” Погодите ко је то рекао.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
