НАШИ СМО – Лекција
Седмицу за нама обележила су два догађаја током викенда. Један у Вашингтону, други у Њујорку. Нисмо успели да докучимо шта се заправо догодило у Вашингтону у петак, шта је председник Србије потписао на шта смо се обавезали и колико ће све то да нас кошта, а већ у недељу догодио се пех Новаку Ђоковићу на Отвореном првенству САД који је подигао нацију на ноге. Сви теоретичари завера, сви инфериорци, клаустрофобичари и аутодеструктивци који се хране тврдњом како нас мрзи цео свет зато што смо Срби и сви трговци спиновима устали су у одбрану најуспешнијег међу нама зато што је понижен у најомраженијој земљи нам на свету. Не Вучић, Ђоковић.
Дакле, Ђоковић је несмотрено, после изгубљеног гема, фикнуо лоптицу иза леђа и погодио у врат линијског судију због чега је дисквалификован са турнира, одузета му је награда од 250.000 долара за пласман у осмину финала, додатно је кажњен са 10.000 долара због неспортског понашања и са 7.500 долара јер се није појавио на конференцији за новинаре. Сви који се професионално баве тенисом истакли су у првим реакцијама ригидна правила тог спорта неки су изразили жаљење, други су објашњавали да је нервозна реакција наступила услед великог притиска, било је и оних који су тврдили да се тако нешто морало једном догодити због његових неконтролисаних излива беса, ломљења рекета и слично, било је и оних који су говорили да ништа није крив, добрих пријатеља са добрим намерама. Али, некако најгласнији су тврдили да због такве ствари никада не би били кажњени Надал и Федерер, јер њих воле, а нашег момка мрзе. Могле су се чути и прочитати тврдње да су и један и други погодили у главе децу која скупљају лоптице и ништа. Онда сам потражила те снимке и видела да није било баш тако и да су се ти инциденти завршавали смехом, али и новчаним казнама. Али то је ништа наспрам огавног ругања жени која је била на позицији линијског судије од тога да је одглумила за медаљу, да је “љубитељка Хрватске и алкохола”, да је сама раније признала да није вешта у избегавању лоптица, па до безочног копања по родитељској трагедији.
Мени је у целом овом случају најупечатљивија Ђоковићева реакција, због чега све ово и пишем. Он ни у једном тренутку није покушавао да се одбрани или да доведе у питање оправданост казне. Можда није имао снаге и храбрости да у стању шока одмах изађе пред новинаре, али је непосредно након тога објавио поруку: “Цела ова ситуација ме чини заиста тужним и празним. Проверио сам како се осећа линијски судија, и према информацијама које сам добио, осећа се добро, хвала Богу… Јако ми је жао што сам јој нанео такав стрес. Није било намерно. Било је погрешно. Желим да ово непријатно искуство претворим у важну животну лекцију, како бих наставио да растем и развијам се као човек, али и тенисер. Извињавам се …” Нешто касније замолио је своје “фанове” да буду обзирнији према жртви случаја. Мора и да га је био блам.
То је оно што га чини прваком света. Не само посвећен рад на терену него и стално суочавање са самим собом и преиспитивање, спремност да прихвати одговорност као нужност, уздржавање од полемика са онима који изгубе веру у њега онда када покаже слабост или непромишљеност као у случају Адрија турнира за који је испао само он крив. И изнад свега, посебним га чини ретка врлина скромности – никада нисмо видели како велича себе и своје успехе, никада не говори о новцу који поклања на све стране и никада нисмо чули како омаловажава своје противнике. Нити да се љути на публику.
Када би се они који га воле само зато што је првак света, а Србин је, научили исту лекцију коју је он научио на веома болан начин пре неколико дана у Њујорку, заиста бисмо могли да се надамо да ћемо се сви једног дана попети из овог блата на некакав трон. Какав год он био и како га год звали само да не останемо без ципела.
Верујем и да ће Ноле дати све од себе да тријумфује у Паризу. Да нас обрадује не зато да бисмо му клицали како је најбољи и, свакако не, да би се бусао у прса како је најбољи, него зато што јесте најбољи спортиста којег смо икада имали. А бити најбољи је велики терет. То знају они који то јесу. Они који то нису, могу само да се хвале.
Ако смо завршили са Нолетом, да се вратимо у Вашингтон да видимо шта смо трампили. Да не буде после, нисмо знали, а нисмо ни питали.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
