НАШИ СМО – Обична прича
Препричаћу вам један догађај чији сам била сведок, готово неми посматрач. Прича почиње у чекаоници у којој сам само пратња. Ништа посебно, ни гужва није велика, људи улазе и излазе, зачудо – сви носе маске. Лево од мене седи човек и чита “Курир”, то сам касније, посредно, открила. Поред њега младић са телефоном у руци. Улази средовечна жена, стаје преко пута нас, наслања се на стуб и почиње да зури у човека поред мене. Погледам, чисто да видим шта јој је привукло пажњу, а оно човек чита новине. Он полако, занет, спушта новине, па их опет полако подиже, она прати његове покрете, готово као голман у ишчекивању шута. Изненада човек устаје и креће према вратима ординације, ваљда је био на реду. Жена брзо седа на његово место и сада почиње да вирка у телефон младића. Он је упитно погледа, нисам видела, претпостављам да је тако било, она се промешкољи и смири. Само на тренутак. Убрзо зачусмо њен глас: Има ли нешто ново? Где, упита младић. Јесу ли се договорили – појашњава питање она. Ко, бре? Дачић и Вучић – каже она. То ме не занима – каже он. Како те не занима, сад сам видела у “Куриру”, код човека који је овде седео, да је све већ договорено за Владу. Ајде, молим те, погледај у вестима, ја немам интернет на телефону. А, шта Вас, тачно занима, пита он помирљиво. Осетих додир руке са моје десне стране. Благ, опомињући. ОК – кажем, разумем.
Види да ли ће Антић бити министар, каже она. Како се он зове, пита незаинтересовано младић. Замало ми не излете – Александар, кад жена проговори. Па, Александар, како ниси чуо за њега, функционер СПС-а. А, зашто Вас он интересује, да Вам није обећао посао у министарству. Није мени, мојој ћерки. Ухватих шеретски поглед младића иза жениних повијених леђа док покушава да прочита текст на телефону. Са моје десне стране одлучно упозорење – Престани да зуриш у њих и да се ниси ни случајно умешала. Ма, какви, рекох, нећу ни случајно.
– Не знам га ја, ћерки је у странци обећано да ће видети преко Антића да је запосле код Бајатовића после избора. Вау, оте ми се. Осетих прекоран поглед с десна, а онда и упозорење – У болници смо, прескочи овај пут. Добро, добро, рекох, пусти ме да чујем.
– Знаш шта би јој то значило. Она је економиста, завршила државни факултет пре три године. Ја јој кажем, не вреди ти више чекати, иди учлани се. Где да се учланим, све је пуно, каже она. Ја јој кажем, иди код Дачића, тамо није толико велика гужва као код Вучића, а моћни су исто.
– И она Вас послуша – пита младић. Јесте, она је у Новом Саду, добро се снашла у странци, зато су јој и обећали. Знаш и сам да данас ништа не можеш без везе. Ја сам рачунала, брат јој је у СНС у Београду, она у СПС, па могу да се испомажу. Не дај боже да сад СПС испадне из Владе. Неће ваљда, кога ће другог? Шта има везе, нека буду и они и Шапић – наставља она да везе.
А Ваш муж и Ви, јесте ли и ви у некој странци? Па нисмо, кад смо глупи. Ја сам од почетка уз СПС имам и књижицу, али нити ме је ко звао, нити сам ја ишла, па верујем да су ме и избрисали. А муж, он ти је уз Шешеља. Ја му кажем, шта ће ти он кад никада неће бити на власти. Молила сам га да иде у СНС због деце, али он ни случајно.
Сад деца морају сама – каже младић. Па, ето – каже она резигнирано. Шта им фали, нек се боре за себе.
А, шта ће бити када ови оду са власти, пита он и намигне у нашем правцу. Ја му дискретно да не виде с моје десне стране покажем уздигнути палац, као подршку.
– Неће то скоро бити, дотле ће ваљда и они добити посао за стално и шта их после брига. Нека дође ко хоће – па јел тако. Мало је њих прешло у друге странке. А ти, сине, јел ти негде радиш?
– Не могу да дођем на ред од таквих, као што сте Ви И Ваша деца, сад младић реагује изнервирано. Покушавам да му ухватим поглед и дам некакав знак да се смири, у болници смо, али не вреди. Он пада у ватру, а ја добијам озбиљније упозорење да се не мешам.
– Марш, море, повика срдито жена. Лепо те питам, уместо да си извукао неку поуку, ти мени држиш лекцију. Јел те то Ђилас научио? Срам те било. И што си свукао ту маску, оћеш да нас све заразиш. Сестро, сестро, овај нема маску!
Прозваше нас кад је било најинтересантније.
-Ви сте, госпођо, врло озбиљна поука, рече устајући онај што ме је упозоравао да се не мешам јер смо у болници где није место таквим разговорима. Не знам шта је даље било. Када смо изашли из ординације седео је само младић спуштеног погледа на телефон.
– Је ли све у реду, упитах у пролазу. ОК је, рече он.
Рекох вам, сасвим обична прича.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
