МУЗИЧАР РАДОВАН МИЋАНОВИЋ РЕНДИ – Корнелије Ковач му дао надимак

МУЗИЧАР РАДОВАН МИЋАНОВИЋ РЕНДИ – Корнелије Ковач му дао надимак

Он спада у генерацију већ зрелих музичара, до почетка пандемије коронавируса активан скоро као и пре четири деценије када је са групом “Феникс”, којој је дао и име, наступао на игранкама у гимназији и Економској школи, а 1980. освојио четврто место на чувеној “Гитаријади” у Зајечару. Радован Мићановић Ренди, гитариста и вокални солиста, власник је једне од последњих снимљених сингл плоча у ПГП РТБ-у и јединог у маниру поп музике, када је реч о лозничкој музичкој сцени.

Баш до објављивања те плоче, Радован Мићановић је у лозничком крају био познат као Мићан или Мићко, а онда му је нови надимак дао Корнелије Ковач, клавијатуриста и композитор, оснивач легендарне “Корни групе”, с којим је сарађивао.

– Тај детаљ многи не знају и када данас неко каже Ренди, вероватно мисли да сам ја рођен с тим надимком, а, у ствари, мој “кум” је Бата Ковач – каже Мићановић с којим смо се усагласили да га и у овом тексту ословљавамо са Ренди.


Као и многи музичари, Ренди је прве кораке у том свету чинио у рокенрол водама. Почело је с гитаром на екскурзијама, игранкама и седељкама с друштвом, а наставило се оснивањем групе “Феникс”, која се у различитим формацијама и данас окупи и засвира као да никада није ни престајала.

Четврти на “Зајечарској гитаријади”

– Бенд је основан 1976. године и слободно можемо рећи да се никада није угасио јер, по потреби, и сада одсвирамо понеки концерт евергрин, поп и рок музике. Многи од нас свирају и народну музику у комбинацији са забавном јер се само тако може нешто зарадити у овом времену – каже Ренди.

Свих заједничких наступа немогуће је сетити се, али незабораван му је онај из Зајечара, када су “укрстили копља” са рокерима из целе бивше Југославије. Ренди се сећа да је њихове демо-снимке на конкурс за “Гитаријаду” послао тон-мајстор Миле Качавендић, а свирали су три своје песме “Поведи ме у Грчку”, “Речи не значе ништа” и “Последњи воз”, чији је композитор био Милан Лукић Букал.

– То је незаборавно искуство, публика је била фер према извођачима, добри домаћини, а имали смо и одличан пласман на четвртом месту. Победник је била група “Паук” из Завидовића (“Момак из провинције”), чији басиста нам је позајмио своју гитару јер је на Ракчевој пукла жица пред сам наш наступ. Захваљујући томе, касније смо гостовали у многим радијским емисијама, што је била добра реклама за нове наступе у Лозници и околним местима. Поред мене и Букала, који је тада свирао ритам гитару, на “Гитаријади” су наступили соло гитариста Драгослав Палић Палија, бубњар Милан Ивановић Мицин и басиста Радмило Панић Ракац. Добили смо дипломе, али, нажалост, нико од нас их није сачувао као вредан документ из тог времена. Иначе, пре Мициног, наш бубњар је био Зоран Тошић Тукица, којем је “Гитаријада” промакла због обавеза на факултету – прича Ренди и додаје да група “Феникс” није успела да објави плочу, али он од те идеје није одустајао ни када је касније кренуо у соло воде.

Имао је песме за албум, али сплетом околности никада их није објавио, већ је на свом првом и једином синглу снимио две композиције Корнелија Ковача. Од 1985. је свирао у Немачкој, у Франкфурту. Имао је пасош, али као туриста тамо је могао да остане највише три месеца па је зато прелазио границу да би имао доказ да није непрекидно у Немачкој. Долазио је кући у Лозницу и остајао око месец дана, па се опет враћао и, како каже, у Франфурту зарађивао знатно више него што би овде. Онда је са Чедом Чворком (Чедомир Рајичић), којег је познавао од средњошколских дана, направио демо-снимке у студију у Београду, осам песама, од којих је једну сам компоновао.

Сусрет с Корнелијем Ковачем

–  Било је то 1986. године, Чворак ми је дао седам песама с тим да ја платим снимање у студију, на шта сам пристао јер ми то тада није био проблем. У то време Владо Марковић је био технички директор у нашем Здравственом центру “Др Миленко Марин”, а мој отац Васа радио је у лабораторији и био је добар пријатељ са њим. Владо је познавао много људи у Београду, па је и мене преко везе упутио у РТБ-ПГП. Тако сам се упознао са Драганом Стојнићем, Борисом Бизетићем и Николом Караклајићем. Свима су се снимци свидели, али нису имали решење за снимање плоче. Онда ме је наш глумац и режисер Петар Перо Грујић, који је био наш кућни пријатељ, упознао са редитељем Јованом Ристићем Рицом, а Рица ме је “спојио” са Корнелијем Ковачем. Он је преслушао снимке и рекао да су песме добре, али да од неколико тих песама могу да се направе добри народњаци, што је Чеда Чворак касније и урадио. Бата Ковач ми је понудио своју песму, а ја сам питао колико то кошта. Рекао је да не кошта ништа, што ме изненадило, али и обрадовало. Питао сам због чега неће да наплати и од чега живи, ако поклања свима. Рекао ми је да он  живи од великих хитова као што је “Си, Циле, си” и многих других, а ја да не бринем због тога. Желео је да ми поклони две песме зато што му се свиђала боја мог гласа, што ми је био велики комплимент, који ме је додатно охрабрио – искрен је наш саговорник.


Биле су то песме “Аутобус за Цавтат”, за коју је текст написао Владо Дијак, и “Неуроза”, по тексту Радмиле Караклајић. Ковач је снимио музику и јавио Рендију да дође да сними певање. Отишао је са добрим другаром Марком Матићем, који је током снимања седео у делу студија где је миксета.

Снимање уз чашу вискија

– Корнелије ми је причао који део да отпевам и давао ми савете да то буде што квалитетније. Један део песме ми је био тежак за певање, па сам се прилично трудио, али требало је мало боље. Видео сам  да је Марко нешто рекао Бати, на шта се он јако насмејао. Марко је изашао и вратио се за неколико минута са великом чашом у којој је био виски. После те чаше вискија сам пропевао као славуј и снимак је био готов за кратко време, а Бата задовољан. Касније ми је Марко признао да је Бати рекао да ја свирам по ресторанима и кафанама и да најбоље певам кад попијем неколико чашица коњака или вискија, што се и у овом случају показало као тачно. Плоча је изашла 1987. и, испоставило се касније да је то једна од последњих снимљених сингл плоча код нас. Корнелије ми је помогао да то објави ПГП-РТБ и јако сам му захвалан због тога. Морам да кажем да је Бата изузетно добар човек, композитор и музичар. Такви се баш ретко рађају. У знак захвалности сам му донео вокмен “Сони” из Немачке, најновији модел јер сам видео да му је то омиљена справа. Он ми је тада рекао – “Па сад ти морам дати још песама за ЛП-албум”, што је стварно и учинио. Ипак, нисам снимио лонгплејку јер се он одселио у Шпанију и остао тамо десетак година, тако да сам пропустио велику шансу. После се и заратило, па се све искомпликовало. Кад ме је питао имам ли неки надимак, ја сам рекао да ме зову Мићан или Мићко. Он ми је тада предложио да ми надимак буде Ренди јер код нас није постојао нико са таквим именом. Било ми је мало чудно, али сам то прихватио и никад се нисам покајао због тога – признаје наш саговорник.

Реклама

Занимљиво је и то да је рекламу за Рендијеву сингл-плочу урадио Борис Бизетић, певач и композитор и оснивач “Рокера с Мораву”. Касније је Ренди снимио у Тузли, такође у професионалном студију, још једну лепу песму Корнелија Ковача, која се зове “Тања” и, како каже, нада се да ће је објавити једног дана. Он је отпевао први глас и пратеће вокале, а песму су одсвирали његови добри другари и одлични музичари – Јовица Ивановић Левак (гитара), Момир Полић (клавијатуре), Слободан Радивојевић Село (ритам машина) и Андрија Вилчек (бас гитара).

С. Пајић

Фото: Р. Ракић, Д. Ковачевић, Р. Ракић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Мање од хиљаду активно оболелих

КОШАРКА: ПАВЛЕ КУЗМАНОВИЋ У САД – Електротехника у рекету

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )