СТЕФАНОВИЋИ У ТАНДЕМ ВОЖЊИ – На два точка и са четири педале

Када су се први пут провозали Лозницом на бициклу “за двоје”, брачни пар Слађана и Живко Стефановић из Клубаца привлачили су пажњу пролазника, што им у почетку није било пријатно. Потом су на тандем бициклу пројездили улицама Новог Сада, који је добрим делом покривен бициклистичким стазама, и схватили да нису једини и да је вожња на два точка са четири педале далеко лепша него уобичајена “соло вожња”.

Живко Стефановић бицикл вози од малих ногу, а као озбиљнији соло возач, прве веће релације имао је 1986, после завршеног факултета. Са кумом је у почетку викендима обилазио лознички крај, Рађевину, Азбуковицу, али су имали старе бицикле које су, како каже, на већим узбрдицама више гурали него што су их возили.

– Пре пет година сам коначно успео да набавим тандем бицикл. Дуго сам га тражио, али га није било на нашем тржишту. Размишљао сам чак и да га сам направим, али то није било баш лако. Разлог за набавку бицикла за двоје била је жеља да заједно са супругом Слађаном уживам у вожњи јер није било смисла да ја зујим около, а она да седи у кући. Истина, возили смо ми појединачне бицикле, ишли до Тршића, Соко-града, али она није била баш сигуран возач на даљим релацијама па смо се определили да ипак заједно седимо на једном двоточкашу – прича наш саговорник.

Захваљујући комшији који је често одлазио у Лончаре на бувљак, успео је да дође до врло квалитетног тандем бицикла. Немачке је производње, марка “шнауф”, модел “Стразбург” и, ако је веровати интернету, произведен је највероватније 2008. године.

– Убрзо сам уградио и километар-сат, тако да он данас показује 2.700 километара, а рачунам да сам пре уградње прешао још око три стотине. Углавном је то овде у локалу, вожња до Тршића, па спуштање у Воћњак, даље до Лознице и Бање Ковиљаче, а онда назад до Клубаца. често идемо до Бање Ковиљаче и назад, а то је двадесетак километара. Возили смо до Крупња, Текериша, Драгинца, а редовне су руте до “Сунчане реке”, па преко Горње Борине и Заворја до Зајаче и Лознице. Последње две године, пошто деца студирају у Новом Саду, искористимо када је стан празан да одемо тамо. У аутомобил спакујемо бицикл и један дан се возимо по Новом Саду, а другог дана кренемо уз Фрушку гору и онда планином изнад Врдника, идемо према Беочину. На Дунаву нас чека скела, пребацимо се на другу обалу уживајући у вожњи реком, а путешествије настављамо од Футога бициклистичком стазом до Новог Сада. У тој тури превалимо 52 километра. То је стварно прелеп доживљај и уживамо више него када одемо на море – прича Стефановић и истиче да њих двоје не возе бицикл да би се тркали с неким или такмичили доказујући колико могу брзо и дуго да возе.

Они у вожњи уживају, када се заморе стану и одморе се уз кафу, сендвич или сврате у неки ресторан, неоптерећени било каквом журбом. После такве вожње, како каже наш саговорник, човек је рехабилитован јер на том путу оставља све проблеме по страни.

– Када је успон велики, не мучимо се окрећући педале већ лагано ходамо гурајући бицикл крај себе. Планирамо да сад у августу поновимо “фрушкогорску туру”. У Новом Саду је лепо возити, не привлачиш пажњу зато што си на тандему, а овде је то још увек неуобичајено. Иначе, на бициклу до сада није било никаквих кварова, одржавамо га редовно и нема проблема. Размишљамо да уградимо електрични погон, што кошта око 500 евра, али због ове ванредне ситуације то смо тренутно одложили. Вредност оваквог новог бицикла је преко хиљаду евра, а ја сам га платио око 200. Код нас их нема у понуди, могу се наћи прављени модели по Војводини а и мало је људи заинтересовано да их вози у пару са неким. Ако уградимо електромотор, проширићемо и реон кретања, до Ваљева ка Љубовији и назад до Лознице, а то је дужина од око 150 километара. То није проблем прећи у току дана као “соло” возач, али у дуету је ипак превелик залогај. До педесетак киометара дневно је подношљиво, преко тога је већ напор – објашњава Стефановић и признаје да је било заинтересованих да купе његов бицикл, али он не намерава да га продаје, као што ни аутомобил из 1988. није продао. Оно што купим за себе, каже, ретко кад би продао.

По струци је пољопривредни инжењер, агроекономиста, а вожња бицикла му је чиста љубав. Кад га питају зашто вози, он одговара да тако заборавља на све друго и да, ако си у екипи, возиш без јурњаве, то је неописива релаксација.

Ватрено крштење

Када је Живко приводио крају студије, купио је себи бицикл да би се лакше и брже кретао по Београду, а када је требало да се “заувек” врати кући, није имао где да га остави. Одлучио је да спакује преостале ствари и из престонице за Лозницу крене бициклом. Ишао је преко Обреновца, добио упалу мишића и први пут превалио толику раздаљину на два точка.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ ОБОЛЕЛОЈ ОД РАКА – “Увек са децом” и у Лозници

СУТРА НОВИ МАРАТОН – За Павла од Ваљева до Београда

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″