ТУРСКА КУЋА У ЗАЈАЧИ – Грађена за векове, лагано пропада

Тачан датум изградње није познат, као ни градитељ, али оно што је извесно то је да се у Зајачи налази једна од најстаријих кућа у лозничком крају и да датира још из времена Турака. Мештани кажу да је зато и позната као Турска кућа иако је касније у њој била и сеоска школа. Нажалост, као и много сличних грађевинских објеката који сведоче о историји и култури, о животу људи кроз векове на овим просторима, и стара кућа је поприлично начета зубом времена.

Оно о чему се и данас прича у овом рударском месту то је да је њен власник био Турчин и да је морао бити изузетно имућан јер овако велике и на тај начин грађене зграде није било у околини. Познато је да је кућа потом прешла у власништво породице Стефановић, да је у њој дуго била основна школа и да је кров реновиран 1864. године, за шта постоје и писани трагови.

– Та година је уклесана на једној дрвеној греди, када је грађа мењана. На основу тога, претпоставља се да је сама кућа знатно старија, али тачан датум изградње никоме није познат. Деценијама уназад се прича да се одавде градило много других мањих објеката, да је у кући била некаква база. Неки чак помињу и изградњу Троноше, што је непојмљиво, мада сам стил градње указује на значајну старост. Нигде нема ексера, греде су везиване дрвеним клиновима и усецима званим “ластин реп”. Зид у подруму је раван као стакло, сваки камен се види. Споља је мало крпљена, али унутрашњост је идентична као и када је саграђена. Вредност куће је у њеној старини и квалитету градње. Није то пруће, блато и ћерпич, већ чист камен за хиљаде година – испричао нам је Милан Матић, први комшија најстарије куће у Зајачи.

Како је објаснио, то је типична турска кућа, а такви су и називи просторија, од оџаклије, места где се налазио оџак и ложила ватра, преко ћилера, односно оставе, до тавана. Кућа је сва од ситног камена и живог креча, од темеља до крова. Димензије су јој 15 пута 12 метара, што је за оно време вероватно било, у односу на друге куће, веће него данас солитер. Матић прича да су се на плафону доскора појављивали цртежи, попут фресака па народ мисли да је можда некада ту била и црква, али поузданих података ни о томе нема.

– То су кругови, можда украси, ко то сада може знати. Иначе, школа је ту била смештена до после Другог светског рата, док није отворена у Воћњаку, а мој таст је ту похађао наставу као и многи који су рођени почетком тридесетих година прошлог века. Нисам рођен у Зајачи, овде сам се доселио, али живот проводим поред ове несвакидашње грађевине и жао ми је што пропада – искрен је наш саговорник.

Он каже да су се за кућу распитивали људи из Етнографског музеја у Београду, али пошто зграда има више наследника, до неког договора о њеном очувању није дошло. Иначе, по причи мештана, сви Стефановићи из овог краја потичу из те куће, али фамилија се временом расула тако да је данас њена судбина неизвесна. Људи причају да је тај први власник Стефановић био писар код аге и када су се Турци повлачили, њему је остала кућа. Да ли му је ага поклонио или је он убио агу, то нико не зна.

У то време једна од највећих кућа у јадарском крају имала је савремене детаље, браве и окове од кованог квожђа, капке на прозорима, простране собе, као и занимљив “висећи” тоалет. Многи мисле да је то тераса, али отвор на дрвеном поду указује на то да се на том месту обављала нужда, а Штира, која је протицала с те стране куће, све је природним путем носила даље. Дебљина зидова је 80 центиметара, од подрума до крова. На штоку поред прозора има толико места да може човек да легне. Температура је унутра била увек иста, и зими и лети. Тако је било док се кров није урушио и прозори разваљени.

– Зидови су толико квалитетни да би могли служити још сто година. Само кров да се санира и промени, кућа би служила још оволико. У подруму су греде здраве као да су јуче постављене. Црвени се храстовина, као нова, тешко се и сада може наћи на тржишту тако здраво и квалитетно дрво. То су само јаке газде могле да изграде – поручује комшија Матић.

Записана у три филма

Занимљиво је то да је Турска кућа остала забележена и на филмској траци. Неки кадрови из филмова “Повратак у завичај”, “Рафал у небо” и “Клопка за генерала” уписали су је у вечност југословенске кинематорграфије.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

АНКЕТА – Како проводите време док траје корона?

СТЕФАН ПУРТИЋ ПОНОВО У ИНЂИЈИ – Верујем да можемо много

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″