НАШИ СМО – Студент

НАШИ СМО – Студент

Ако изузмемо страхотне информације о коронавирусу које нас засипају протеклих дана (и месеци) и стварају осећај да сви живимо у једној глобалној болници, једна вест је изазвала велику пажњу нашег грађанства а односи се на председника Србије Александра Вучића којег, узгред буди речено, не гледамо баш толико често да говори о ковиду-19, зараженим и умрлим људима, респираторима и маскама, као у првом таласу пандемије.


Вест се односи на његов нови животни корак, такорећи приватни, којим корача ка остварењу свог сна из детињства, а то је да од јесени поново постаје студент. Правни факултет је већ одавно завршио, а сада, на самом почетку шесте деценије живота, постао је бруцош 24. генерације Високе спортске и здравствене школе струковних студија, на смеру за спортског тренера.

На овакву информацију човек у први мах помисли – има ли краја Вучићевим амбицијама, колико он уопште снаге има, спава ли икада, шета ли некада с фамилијом београдским парковима или земунским кејом, од чега је саздан? Али онда прочитамо да је председник пресрећан што је по други пут у животу студент “у жељи да постане кошаркашки тренер за клинце”. Овом објавом на друштвеним мрежама поткрепљена је фотографија на којој с озареним осмехом на лицу Александар Вучић држи индекс и поред себе малу кошаркашку лопту. Истина, најављивао је он да намерава, када изађе из политике, да почне да тренира неки млађи и мањи клуб, ништа преамбициозно, али многи су на ту причу и заборавили док нису својим очима видели председника Србије “у бруцошком издању”. Реално, за већину људи његових година, без обзира на степен образовања и положај у друштву, ово је жеља која би се, претпостављам,  нашла на дну некаквих животних приоритета и потреба. У тим годинама, они који су имали срећу да буду запослени, већ пребројавају радни стаж иза себе и колико им је остало до пензије, размишљају о викендици на селу или поред реке, баштицу, чамац за пецање, о томе како да у што већем луку заобиђу лекаре, апотеке или, евентуално, како да купе неки млађи аутомобил јер им се садашњи распада после две деценије коришћења. Када би и помислили на дошколовавање или преквалификацију, многима би проблем био и тај како да обезбеде новац за студирање јер, како се могло прочитати у медијима, за председниково остварење дечачког сна један од услова је и уплата од 3.300 евра школарине, колико коштају трогодишње студије на смеру за спортског тренера. О вољи за седењем над књигом, писању подсетника, семинарских радова, стрпљењу, концентрацији, стресовима пред испитни рок нећемо ни причати. Међутим, хиперактивном Александру Вучићу то све није проблем и, мора се признати, по томе, али и по много чему другом разликује се од обичног света. Тешко је и помислити да ће председник подбацити, али је теже схватити када ће он те испите спремати и када ће излазити да их полаже. Да ли ће то чинити у амфитеатру, учионици или авиону? Да ли ће га млађе колеге студенти провоцирати или ће му помагати? Хоће ли му позајмљивати скрипте и писати пушкице или ће га игнорисати, можда и завидети јер имају такав “студентски капацитет” у свом окружењу? Хоће ли ићи са њима на студентске протесте или ће остати сам у амфитеатру?


Бабе би рекле – то је његова брига и, чини ми се, треба се с њима сложити.  Ми ћемо, ако све буде ишло као по лоју већ 2023. године честитати председнику, а он ће славити диплому и остварење дечачког сна. А шта је са вашим сновима?

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Памет у главу

НАШИ СМО – Магла

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )