НАШИ СМО – Памет у главу

НАШИ СМО – Памет у главу

После шест месеци трајања ретко ко се неће сложити да је ову годину дефинитивно требало прескочити, преспавати, било како заобићи јер је, изгледа, збиља решила да нам тотално загорча живот. Ова корончина, невидљива, а немилосрдна, успела је да нас избаци из шина и готово да нема онога што није пореметила, покварила, укочила, одложила и загорчала.


Гледајући са стране просто се поиграва са нама. Навалила, мислило се то је то, два и по месеца смо се вртели по становима, маскирали се где год пошли, прали руке до “коске”, дочекали полицијски час као Прле и Тихи, да би онда била проглашена победа и нагло попуштање мера, у преводу – опуштање у стилу “не може нам нико ништа”. Идемо на концерте, утакмице, свадбе, пунолетства, матурске вечери и гласање. Онда се вирус наљутио и показао да је оно у рано пролеће било загревање и да ће тек да нам скочи за врат. Наравно, какви бисмо ми били када свој тој пошасти не бисмо малчице и сами помогли. Стајањем у редовима, неношењем маски, грљењем и љубљењем приликом поздрављања, одласком на славља, дрчни јер “ко ће мене натерати да носим маску” и слично.

Сад смо где смо, али још увек има оних који шире причу како је ово светска завера, лаж, превара, манипулација фармацеутске мафије, наравно неизоставног Била Гејтса и 5Г мреже. Последњи хит је да су жице у хируршким маскама антене 5Г мреже, а била је и једна госпођа која је “открила” да је вирус ванземаљског порекла и стиже из неке галаксије чије име заборавих. Општој збрци допринео је, руку на срце, и онај Кризни штаб чији су чланови често личили на раштимован оркестар где свако свира шта му се ћефне. Глава ме заболела од чувене “кључне две недеље”, што неко рече, а колико трају више те две недеље? Уместо да су лепо рекли “ово је нов вирус, нисмо сигурни са чиме се суочавамо ни како ће се понашати”,  имали смо прогнозе да нестаје са високим УВ зрачењем, летњим врелинама и слично. Чак су неки помињали и тачне датуме када ће вирус бити “капут”. Кад оно, мало морген. Заболе корону за докторе, она хара и узима данак. Нажалост, и у нашем окружењу готово сваки дан чујемо да је однела некога кога смо знали, гледају нас позната лица са умрлица, прича добија све трагичнији ток и једноставно је последњи час да се и они који то до сада нису, коначно, уразуме. Ово је горе него рат. У рату се заклониш иза зида, дрвета, у рову, знаш где је непријатељ, где си ти, а овде само знаш где си ти јер непријатељ, вирус, може бити било где. Нападне те, а да појма немаш, ни кад ни где, кад осетиш температуру и оне свима знане симптоме, већ си у проблему. Није лако обичном човеку, већ натовареном гомилом свакојаких проблема, да сад још стрепи не само за себе, већ за оне око себе, оне због којих живи. Мора се живети, радити, изаћи из куће, а сваки пут је као да идеш кроз минско поље. Необележено. Извесна је само неизвесност. Све друго може и не мора. Није више важно што нећемо на концерте, утакмице, славља, ресторане, фестивале, што нема летовања, лето је пропало, али нико не зна шта нам доноси јесен и хоће ли бити суморна само због магле и кише или због губитка посла, беспарице, још јачег удара короне удружене са грипом. То нико не зна. Јасно је да су за све што нас је снашло били, јесу и биће потребни челични живци. Дебљи од коњских. Свако мора да се држи буквално оне старе “У се и у своје кљусе”.


Чекати на државу да обави шта треба, није нека вајда. Она мора да мисли какве ће то што учини имати ефекте на политичком, страначком, економском и сваком другом плану. Не мора она да стоји у реду испред ковид-амбуланте, да стрепи што јој отац, брат, мајка, жена, муж, дете има корону. Зато ваља сам себи бити држава па предузети оно што можеш да заштитиш своју малену тврђаву звану породица, штитећи прво себе, нарочито ако много тога зависи од тебе. Што би рекли “памет у главу”, маску на лице и дистанца. Он неких два, од неких и двадесет метара. Не увек због вируса, али ето изговора да се човек уз одлично оправдање отараси смарача.

Ствар је озбиљна. Буквално живимо у времену – “Ко преживи – причаће”.  Потрудите се да будете они који ће причати и да буде што више оних који ће чути причу. Ипак, много тога зависи од нас самих.

Т. М. С.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Магла

НАШИ СМО – Бумеранг

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )