ВЕЧЕ С БОЖОМ КОПРИВИЦОМ – Књига у спомен Данилу Кишу
Лозничани су синоћ (29. мај) имали прилику да се друже с писцем и драматургом Божом Копривицом, којем је ово друго гостовање у клубу „Код Малише“, а у организацији књижаре „Алиса у земљи књига“ и удружење грађана „Паресија“. Повод књижевног сусрета била је његова књига „Вјежбанка Данило Киш II“, која је објављена прошле године, на тридесетогодишњицу Кишове смрти. Разговор с Копривицом водио је Зоран Јанковић, филмски критичар, а поред представљања књиге, за коју је рекао да је у међувремену имала „срамежљиву дистрибуцију“, било је речи и о спорту, Југославији, као и ауторовој вишедеценијској посвећености животу и делу Данила Киша.
– Књигу је жанровски тешко дефинисати, али се може рећи да је реч о студији која је истовремено и биографија и аутобиографија рађена у пачворк маниру, и у којој се опус Данила Киша доводи у везу са доста тога, укључујући и Партизан – навео је Јанковић.
Божо Копривица је подсетио да је књига настајала више од тридесет година и да је први текст о Кишу написао 1976. или 1977. године.
– Живели смо у Булевару револуције и Киш се јавио нешто поводом мога текста о његовој „Гробници за Бориса Давидовића“. Тај есеј био је објављен у титоградском „Стварању“, а тај број часописа је баш каснио, и још су испале мени важне три фусноте. Једна о необичавању и Марлон Бранду Како велики глумац изненади смрт. Игра немачког официра и пуцају у њега, он пада у неки поток, смртно рањен, а ми по води онда видимо мехуриће који благо нестају. И тако је почела та прича. С временом, кад мене нешто дарне, написао бих текст о Кишу. Или кад ме неко позове, најчешће је то био Небојша Грујичић, да напишем есеј о Кишу за „Време“. И све тако до „Писма“, разговарали смо нас двојица стално, ништа се није променило ни после октобра 1989. Напротив… Боље да је овај рукопис, да, да, руком писан, остао само сан – навео је аутор.
Како је рекао, учио је на светској књижевности код професора Војислава Ђурића, који је сваку нову генерацију студената дочекивао реченицом – Ову групу је завршио и Данило Киш..
– Да, Киш је био од оних необичних писаца који је учен, завршио је књижевност, коју сам и ја завршио. Први пут сам га видео 1973. на Фесту… Звиждао је после пројекције неког италијанског филма и тад сам схватио да се он понашао тако и према књижевности – сам против свих. Био сам опседнут његовом литературом, а, иначе, ништа не могу да радим без опсесије. То ми је дијагноза. Упознавао сам његово дело и његов самотни пут. Ова књига не би имала звук, ни атмосферу какву сам желео да није било мајстора који су урадили фотографије – Џон Форд, Амка Гардашевић, Марисела Величковић, Милан Јосимов (Будимпешта и Ковин) Вељко Житаревић, Лазар Пејовић (Цетиње), Душко Миљанић (Хамлет, Подгорица), Наташа Тапушковић (Нови Сад и Суботица), Паскал Делпеш и Саша Голдман (Париз) Жељко Тутњевић (Дубровник) – додао је Копривица.
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Железничка станица пуна миграната
КОД БРАСИНЕ – Мигрант спасен из Дрине
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
