НАШИ СМО – Потрага
Мариника Тепић, потпредседница Странке слободе и правде пријавила је у уторак Интерполу нестанак Загорке Доловац, републичке јавне тужитељке. У пријави је навела – “немогуће је да такво лице пред институцијом која представља уско грло у Србији, својевољно нестане пред оваквим аферама и скандалима који муче нашу земљу” и још је додала да очекује хитну реакцију као и да се сви укључе у потрагу за Загорком Доловац јер “на њен одговор чека убиство Оливера Ивановића, убиство Станике Глигоријевић на наплатној станици Дољевац, чека Александар Обрадовић из афере “Крушик”, нелегални објекат на Панчићевом врху”.
Успут је подсетила да је пре четири месеца “однела на ноге” републичком јавном тужиоцу “кутије са доказима” о тим аферама али и додала да до данас траје мук из те институције.
На овај перформанс (каква лепа реч из новог српског политичког речника), реаговао је истог дана посланик Српске напредне странке Александар Марковић оценивши да је разлог због којег је посланица Мариника Тепић пријавила Интерполу “нестанак” Загорке Доловац, у томе што “Доловац није тужилац каквог би она и Драган Ђилас хтели”.
А затим је поентирао рекавши да ће “Интерпол имати прилику да види феномен незабележен у целој Европи – брутални притисак на институције који Тепић, Ђилас и други из тог дела опозиције спроводе”.
Е, сад, када вратимо филм само две недеље раније у истој згради где су се ове две претходне сцене одвијале, у Народној скупштини Србије, чућемо сличне реплике, али у обрнутој подели. Дакле, на истом месту шеф посланичке групе Српске напредне странке Александар Мартиновић објавио је да он и Сандра Божић ступају у штрајк глађу зато што тужилаштво не реагује на фашистичке испаде Бошка Обрадовића и ”пребијање посланика Марјана Ристичевића”. И, упс, он је рекао да су већину тужилаца и судија у Србији бирали људи попут Драгана Ђиласа, који их и данас контролише.
И како ово да разумемо, да ли Марковић није пратио на Мартиновићевом часу или Мартиновић није био у Скупштини када је његова посланичка група гласала за реизбор Загорке Доловац 2015. године. Или му је, можда, свежије у памћењу остало да 2009. године као заменик посланичке групе Српске радикалне странке није подржао њено именовање као што није ни његова будућа Српска напредна странка. Али, вратимо се још једном у 2015. годину у дан реизбора, због три интересантна момента који и данас повезују актере ове приче. Дакле, тог дана за Доловчеву су гласали и власт и опозиција, само није Марјан Ристичевић. Није, међутим, тај реизбор прошао идилично како се из констатације о јединственом гласању да наслутити. Остало је забележено препуцавање на тему како вам је сад добра, а пре није била и обрнуто, али први пут тада је споменуто (Борко Стефановић) да је Загорка Доловац нагло заћутала “пре три године после вербалног напада министра Небојше Стефановића”. Тадашњи министар правде Никола Селаковић сложио се да се Доловчева није појављивала у јавности три године, али у време док је на власти била Демократска странка. Он је приметио и да је она “први Републички јавни тужилац који је издржао пун мандат”.
И шта из свега овога можемо да закључимо – да је тајна њене дуговечности на челу Тужилаштва у невидљивости или у добром стомаку који може да издржи сваки притисак? Било би добро да се потрага за госпођом Доловац успешно заврши да чујемо од ње да ли је успела да заштити Тужилаштво од политичких притисака како је најавила на почетку првог мандата и да ли је могућа независност те институције ако избор тужилаца зависи од политичке воље посланика.
Сад, можемо се и спрдати на тему потернице за тужитељком, можемо се и правити да је све ОК, а можемо, на пример, и да кренемо у потрагу за одговором на питање зашто смо постали земља хибридног режима. У преводу – имамо све институције, а као да их немамо.
Шта би с њима?
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
