НАШИ СМО – Сто евра
Тачно за седам дана почеће пријављивање грађана за државну помоћ у висини од сто евра, а да се заправо не зна ко коме треба да помогне – држава грађанима или грађани држави. Конфузија је тотална па они који из неких разлога морају да донесу исправну одлуку, грешка, допадљиву одлуку бојим се да се ових дана пеку на тихој ватри. Да разјасним одмах ову терминолошку грешку коју сам срећом уочила како сам је направила, дакле, исправна би била свака етичка или принципијелна одлука било да је реч о одрицању или узимању сто евра, а допадљива, е, то је већ виша математика – да ли је исплативије узети ли не узети. И како смо дошли до тога да нам сто евра буде мера за било шта од овог, личног осећаја части, ината, равнодушне прагматичности или прорачунатости, или, ако хоћете, послушности?
Када је првобитно најављено да ће сви пунолетни грађани добити по сто евра како би се мало попунили породични буџети и подстакла потрошња као још један вид помоћи домаћој привреди, прво сам, као и већина других, помислила како није добро што је ова одлука неселективна. Нема сто евра за сваког исту вредност – толика је нечија пензија или плата, веровали или не, толико је и оно “нешто” у месечним зарадама срећника који ће, такође, за седам дана почети да пријављују доходак већи од троструког износа просечне годишње зараде у Србији у претходној години. Прошле године поднето је рекордних 25.612 пријава у распону од 52 милиона до 350 милиона динара. И нису сви они тајкуни, највише је менаџера, директора и инжењера. Сад, верујем да би многи од њих својих сто евра уплатили у добротворне сврхе, али зашто бисмо то радили када је постојала могућност да се одреде лимити који би гарантовали некакву правичност. Та најављена мера је критикована са више страна, највише од Фискалног савета. Онда се председник наљутио или се прерачунао па је рекао да је новац загарантован само пензионерима (опет без лимита) и социјално угроженим грађанима, а сви остали који хоће помоћ, мораће да је траже и држава ће дати. Ето вам сад па критикујте, а можете и јавно да будете обрукани ако вас дохвате таблоиди – “Срамота, узео од државе сто евра”, “Бедник, узео од сиротиње сто евра”, “Мрзи Вучића, а воли његових сто евра”, “иласовци покупили паре од државе”. Може то и маштовитије, нарочито уз предизборно надахнуће искусних медијских профитера. Са друге стране, све гласније се чују позиви “Узмите паре”. Неки се и јавно изјашњавају да ће узети паре од државе и уплатити у хуманитарне сврхе, неки тврде да ће то учинити из чистог ината, неки кажу “Нису то Вучићеве него наше паре”. Има и оних којии тврде да им је већ сугерисано да из патриотских разлога не узимају новац који је потребнији држави.
Баш бих волела да знам да ли ће се за помоћ од сто евра пријавити и чланови Фискалног савета. Знам да то није пристојна жеља, али будите сигурни није ни злурада, просто ме интересује као феномен, као лични, интересни, однос према ствари коју професионално критикујете. А, критика је била врло озбиљна – да је та мера вишеструко штетна, економски неефикасна, социјално нефокусирана и фискално неодговорна јер држава нема 70 милијарди динара у буџету за ту намену, да ће морати да се задужи да би поделила грађанима по сто евра и да ће сви порески обвезници наредних година овај дуг враћати са каматом.
О ових сто евра, које боље звуче него што вреде, ја размишљам од како се појавила та идеја. Просто, у реду је да држава помогне својим грађанима у овако тешкој ситуацији, то чине и друге, али могли смо да поведемо јавну дебату на ту тему, као солидарно друштво, као породица. На пример, држава је могла да каже – одвојићемо из буџета толико и то нас неће увести ни у какву дубиозу, хајте добри људи да направимо заједнички фонд и да се договоримо шта је најпрече, коме је најтеже.
Доброчинство потиче од добре душе, донација од моћи, а сто евра од брзоплетог обећања. Не сумњам да ће те паре добро доћи огромној већини грађана. Сви смо их заслужили и сви ћемо их враћати.
Ако одлучите да их узмете, учините то без стида, ако одлучите да их се одрекнете, учините то без кајања, а ако одлучите да их некоме уступите, нека то буде ваша тајна. Крај приче.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
