НАШИ СМО – Уранак
Уместо да се данас припремамо за сутрашњи првомајски уранак, без обзира на хидрометеоролошке услове, да спремамо ћумур, роштиљске кобасице, ћевапе, млади лук и сланину, да рахлађујемо пиво и сокове, ми јурцамо по продавницама да до полицијског сата уграбимо намирнице с којима ћемо се “забављати” све до понедељка. Срећнијих година многи Лозничани би још данас поподне разапели шаторе у Тршићу, на Гучеву или неком другом излетишту, тражећи дебелу хладовину и близину потока, док би други редили прасенце за сутрашњи пикник у Троноши или на Видојевици. Памтим ту шумску стазу од Доњег Добрића, преко Парлога, до видојевичког друма, колону фамилије која уз шалу и песму корача планином, бришући укаљане ципеле о свежу маховину. Крај друма се постављао ражањ, камперске столице и сточи од гајбица пива, а са радија на батерије орила се музика. Са ове дистанце, као да је било у неком другом свету, међу другим људима и времену ни близу данашњем. Овог четвртка уместо уранка и Првог маја дочекујемо седми корона-викенд-карантин, па како нам буде. Кажу да их више неће бити, а ми се надамо и чекамо да поново почнемо да живимо нормално.
Не кажем да су ни протекли првомајски празници били за медаљу, али могао се пронаћи понеки у “старом фазону”, с пријатељима, породицом, на излету, на путовању или само у одмарању од радних обавеза, чему и служи тај празник, један од омиљених на нашим просторима. Оне друге не треба ни помињати, али ни заборавити, барем због поређења са неким попут овог маја или неког који нам следи у годинама које су испред нас. Ето, ако се окренемо две деценије уназад, у ове дане преживљавали смо бомбардовање. Тај 1. мај 1999. године прекорачио је тек два и по сата од поноћи а онда је у Београду бомбама засута зграда Генералштаба Војске Југославије и зграда савезне полиције, док су пројектили НАТО алијансе падали и на Врачар. Стари мост у Трстенику је срушен и погинула је једна особа. У близини Призрена погинуло је девет људи а тешке телесне повреде задобило њих тридесет. На мосту код Лужана на путу Приштина-Подујево погођен је аутобус и погинуло 47, а рањено 16 особа, гађани су предајници код Шапца… и тако даље, и тако даље. У хроникама НАТО бомбардовања пише да су првог маја ослобођена тројица заробљених америчких војника и предата америчком свештенику Џесију Џексону. Милошевић је Џексону предао и писмо за Клинтона са позивом да се састану и окончају кризу, али САД су поздравиле ослобађање и саопштиле да ће бомбардовање бити настављено. Наравно, Клинтон је одбио понуду Милошевића да се састану.
Овог пролећа смо имали глобалног непријатеља, имала га је планета и знала му је само име. Ковид-19 је све што смо знали о ономе од кога смо се скривали сваког дана од пет поподне до пет ујутру, а викендима знатно дуже. Тај нам је свима задао огромне жртве, прекинуто је на хиљаде живота, а ми, скоро немоћни, кидисали смо против њега маскицама и гуменим рукавицама. Жртве су жртве, али, како се често могло чути ових дана на улици, до сада смо барем знали против кога ратујемо, због кога гинемо, док смо данас препуштени извештајима медицинских стручњака и мерама власти које се неким другачијим “оружјем” боре против неумољиве короне. Ментални склоп је већ пренапрегнут, рече један наш суграђанин и ускликну ПОПУШТАЈТЕ! Очекујем да ће после теретана, фризерских и козметичких салона, ускоро и све друго профункционисати и да ћемо наставити тамо где смо се саплели, сада већ тако далеког 14. марта. Попуштања ће бити, али до опуштања, потпуне релаксације од свега што нам је грчило стомак ових дана, проћи ће још пуно.
Свашта се дешавало код нас на 1. мај, само су раднички протести ретки. Ваљда је у тој области све ОК.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
