ЛОЗНИЧАНИН У ВОЈНОЈ МИСИЈИ У СОМАЛИЈИ – Из даљине Србија се боље види

На самом рогу Африке, скоро три и по хиљаде километара далеко од Србије, црвено-плаво-бела тробојка завијорила се протеклог четвртка, на Дан војске, на самој обали Индијског океана у Могадишу, главном граду Сомалије. На јарбол ју је подигао Лозничанин Денис Ђукић, цивилно лице на служби у војсци, анестетичар на Одељењу за анестезију и реанимацију Војно-медицинске академије. Он је члан петочланог медицинског тима српске војске који опслужује болницу Тренинг мисије Европске уније у Сомалији. У кампу су поред наших и припадници неколико европских армија и САД, а основни задатак је регрутовање и обука Сомалијаца за регуларну војску те земље у којој се године мира за шест деценија независности могу избројати на прсте једне руке.

Напад на Васкрс

– Војска им је у јако лошем стању, највише због терористичких група које нападају све што стигну и врбују становништво у своје редове. Пирати су, такође, присутни у водама Сомалије тако да је неопходно јачање војске која би се борила са свим тим унутрашњим непријатељима. Ми пружамо и медицинску подршку при регрутацији, али и током обуке регрута, а свакодневно смо и у снагама за брзо реаговање. Када конвој ЕУ изађе из базе неколико оклопних возила се под пуном спремом налази у борбеној приправности спремно за интервенцију и извлачење у случају напда, што се дешава јер – ово је Могадиш.

Овде је стање и даље као у чувеном филму ”Пад црног јастреба”, Могадиш је непредвидив, повремено нас гађају ракетама, углавном непрецизно, али је опрез нужан. Последњи напад догодио се баш на Васкрс, за време наше прославе око осам увече – сирена, стављање опреме, заклон, бункер… навикли смо. Није било повређених – прича Денис за портал Лозничких новости.

Ђукићу мисија у Сомалији није прва, већ је био у Африци, па му ни припреме нису тешко пале. Постоји стандардни део, као и за све друге мисије, али и специфични јер је свако ангажовање у иностранству другачије, прилике се мењају, а чланови тима морају бити у току. Уколико се први пут иде у Африку, или су вакцине примљене одавно, мора их се примити седам, осам. Обавезан део заштите припадника наше војске су и антималарици, иако на обали океана комараца нема много, што је, каже Денис, срећа, али су зато врућине велике, а свуд около су само песак, стене и вода.

Бити тако далеко од куће није лако ни у нормалним околностима, а камоли у граду којим се може кретати само у оклопном возилу.

– После пар месеци почну да ти недостају чак и најобичније ствари, да не говорим о породици и пријатељима. Срећом, 21. век донео је и неке добре ствари попут онлајн позива па се тако прекрати време, а ја имам доста пријатеља који ме подржавају и много ми значе. Пандемија коронавируса је, истина, променила поредак па сада и људи у Србији живе у условима изолације и онда је нама овде, искрено, нешто лакше јер видимо да би слично било и код куће. Додатни подстицај нам даје и то што представљамо нашу земљу и то никада не губимо из вида, свест о томе даје нам снагу да истрајемо и покреће нас –каже Ђукић.

Неизвестан повратак

Наш медицински тим је преко Рима и Адис Абебе у Сомалију стигао крајем октобра прошле године и требало је сутра да крене назад, али се то, за сада, неће десити. Коронавирус је стигао и у Сомалију, најпре са малим бројем позитивних јер није било тестова, али сада је регистровано већ више од 400 заражених, а здравствена заштита је на изузетно ниском нивоу па је свашта могуће. Аеродром је затворен, као и границе, тако да је камп практично одсечен од света до ко зна када.

– Примењујемо мере Светске здравствене организације, на вези смо са седиштем мисије у Бриселу, нашим војним врхом и Центром за мировне операције, камп је изолован, нема излазака и улазака, температуру меримо сваког јутра, а сваки, и најмање сумњив случај, ставља се у двонедељну изолацију. Као и свуда и код нас је на снази забрана окупљања, држање физичке дистанце, користе се рукавице, маске, заштитна одела и дезинфекциона средства – објашњава Денис.

Упркос свему, искуство које се стекне радом у условима какви су у Сомалији, нова знања, познанства, различите културе… непроцењиво је, наглашава Лозничанин, јер све што је тамо добро и лоше неко, како каже, не проживи и не види за цео живот.

– Када одавде, хиљадама километара далеко од наше земље, посматрам Србију, схватим да смо ми, без обзира на разне приче како смо заостали, усред Европе, ако могу рећи, усред света и да смо далеко испред многих – каже Ђукић.

Са таквим осећањима стајао је и поред јарбола на који је подизао државну заставу. У нормалним околностима свечаности би присуствовали сви припадници мисије, али сада су ту били само Срби. Ипак, каже Денис, осећај је јединствен, нарочито када се човек налази тако далеко од куће, а застава добије сасвим другу димензију.

– Другачије је гледаш. У њој видиш и све оне људе, наше претке који су се под њом борили и крварили и све те слике пролећу ти пред очима док се она полако подиже ка врху јарбола – са поносом прича Лозничанин.

Н. Трифуновић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И…

БРШТИЦА КОД КРУПЊА – Руби их није заборавила

ШЕСТ ГОДИНА ПОСЛЕ ПОПЛАВА – Још увек их мучи клизиште

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″