НАШИ СМО – Вера
Ками је писао да куга брише јединственост било чијег личног живота и да је отуда бесмислено истицати своју муку. Ваљда и корона тако. Нећу ни ја о својој муци, тим пре што она произилази из сведочења о мучењу неког ко то подноси достојанствено, па би истицање моје муке у односу на ту муку било сасвим непристојно. Осим тога, мој бунтовни дух никада није достигао ону мудрост из молитве Св. Августина “Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога”.
Признајем, ко успе да савлада ту вештину лакше се пробија кроз живот. То вам је као она – можеш да бираш да будеш срећан или да будеш у праву. Не морам да будем у праву, али не бих могла ни да нађем мир у трпљењу без вере да то тако треба. Зато, Богу хвала што још немам 65. Да имам, не знам шта бих. Можда бих писала отворено писмо, као и многи други ових дана, указујући да и изолација убија као и вирус, али не одмах, него одложено и да за нека стања не постоје респиратори. Можда је моја грађанска дужност била да укажем да постоје људи који немају времена да сачекају да прође корона и да њихове године не смеју бити њихов усуд. Да посегнем за аргументом да није исто бити затворен у стану и у кући са двориштем. Да похвалим дозволу за шетњу кућних љубимаца, иако немам свог, али да кажем да и болесни људи као и болесна деца имају исте потребе. Можда вам ово звучи неумесно, али ви сте срећник који није на тежи начин схватио шта значи немоћ пред апсурдом. А, апсурд је да штитите нечије здравље нарушавајући га непоправљиво, а не мора тако. Ево, сад се појавила воља, па се нашао и начин. Ако се не изјалови, родитељи ће са децом која имају сметње у развоју моћи да изађу напоље у било које доба дана, а и пензионери ће добити помиловање – три шетње недељно по пола сата, до 300 метара од своје куће. Зашто не цео сат, зашто опет мрцварење? Ако је идеја да људи напуне батерије да оснаже имунитет, чему онда ново ускраћивање? И ко је мерио колико шетња треба да траје?
Ова питања темељим на вери да корисно и безбедно могу заједно, да је могуће заштитити здравље, а да се не сроза дигнитет ни грађана ни државе. То, међутим, није исти случај као и отварање цркве за вернике на Васкрс. Не морамо у храм да бисмо се помолили, ако смо верујући људи онда је наш храм у нама и наша молитва ће наћи пут у својој искрености. Као и у осталом делу света који је пратио или ће литургију на најрадоснији хришћански празник пратити из својих домова. Без инаћења и гордости. Ако мене питате, ја бих била срећна да се из наших храмова зачује божански глас неког уметника, имамо их толико. Као Бочелија из празне Миланске катедрале. Знам какве реакције могу уследити, али то ме не брине – “Они су створења која не могу чути музику сфера”. Тако је говорио Ајнштајн о нетолеранцији фанатичних атеиста и религиозних фанатика.
А, ево сасвим на крају прелепе молитве Иве Андрића коју можемо изговорити данас на Велики петак, или у недељу на Васкрс или било ког загорченог или сасвим обичног дана:
“Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај – пошто од Твоје воље све зависи – да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, када нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо”.
Амин.
Зорица Вишњић
НОВИ БРОЈ ЛОЗНИЧКИХ НОВОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ НА Лозничке новости, број 631
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
