НАШИ СМО – 2020!
Већ смо лепо загазили у ову годину за коју смо пре само три месеца изражавали наде и жеље да нам буде боља од претходне. У тој новогодишњој ноћи, уз пољупце, шампањац, торте и музику нико није могао ни наслутити шта ће нас снаћи већ почетком марта. Док смо изговарали ону чувену – Срећна ти Нова година, пуно здравља, љубави и пара, као да смо је урекли још на самом почетку. Да смо знали барем да додамо оно – пу-пу, да не чује зло, да куцнем у дрво, можда бисмо сујеверјем одагнали ову пошаст што нас сустигну још на првој кривини дугоочекиваног пролећа. Није нам ово прва невољна година, постале се толико честе у последње три деценије да смо се, чини се, већ и привикли на такве. Тек понека, која се омакла и прошла без ратова, економске кризе, девалвације, несташице горива, шверцовања кобасица, маргарина и кока-коле из Мађарске, приватизације или поплава, искоришћена је да се живот колико-толико доведе у нормалу, али, не лези враже, њих је било тако мало и све су ређе. Ко је крив за све то? Судбина!? Виша сила!? Природа!? Не, криви смо ми! Народ који је ову планету схватио као неисцрпан ћуп дуката, као чашу која се не празни, као веш који се не прља и цветну ливаду на којој можеш истресати све смеће које створиш и сву чемер коју из себе проливаш уместо да цвету воде досипаш. Корона је дошла и показала зубе жешће од сваке немани с којом се човечанство до сада сукобљавало. Нема зубе, а откида и месо и душу. Не можеш јој прићи нити је видети. Стојиш и чекаш да је барем случајно млатнеш копљем спремним за бој, као што си навикао. Али, ништа, она је јача и непредвидива. Истина, Земља нас је доста трпела и, што рече пре пар дана наш академик, сценариста, писац и редитељ Душан Ковачевић – „дуго смо разбољевали планету и сад она разбољева нас. Ово је жути картон који нам је планета дала… Зато сада симболично перемо руке, али их сигурно дуго нећемо опрати… За нашу кривицу оптуживали смо краве, свиње, а сада и слепе мишеве… Живот је најопаснији по здравље…“.
После ових речи требало би да нам свима буде јасније где смо, ко смо и какви смо. Наша поколења ће сигурно читати многе књиге у којима ће писати о овоме што сада свет проживљава, гледаће филмове, драме, трилере и хороре, чак и комедије. Неко ће нам се можда и смејати што смо као суманути слушали сваку реч с телевизије и веровали јој више него икоме, што смо носили маске, иако су наша лица много раније била огољена до коске да ли због, страха, послушности, самодисциплине или политичко-страначке опредељености. Оно што један прилог на дневнику може, то ретко која друга сила и приближно чини. Као у време НАТО агресије, када смо у одређеном дневном термину пратили „брифинге“ о бомбардовању наше земље, готово са стопостотном прецизношћу предвиђали када ће се зачути сирене са сигналом за узбуњивање, тако сада, у време короне, свакодневно, у време ручка, око три поподне, седамо пред мале екране и пратимо извештаје лекара, са зебњом ишчекујући бројке од којих се леди крв у венама, али и нове, ригорозније мере, које су прошлог викенда достигле досадашњи зенит. Четрдесет сати нисмо излазили из куће, а какав смо ефекат постигли у спречавању ширења заразе знаћемо данас или сутра. Ако има смисла, онда нека нам што пре кажу да пет дана не излазимо на улицу, па да коначно задамо конкретан ударац том „ковиду“ и решимо се беде. Какав је проблем седети у својој кући у односу на одлазак у вечну кућу? Многи који живе у згради ионако некада не изађу по пар дана ван стана, а и ови из кућа, можда само ради огрева до шупе. Дајте да седнемо мало у кући и „готова ствар“. Е, сад, ако се нешто друго иза брда ваља, па ова пандемија заклања ко зна какве друге „светске завере“, о чему се такође може доста тога прочитати на интернету, онда треба бити спреман на признање да смо сви, мање или више, прихватили игру и то да будемо жртве, што би рекао Никола Маловић, писац из Херцег Новог „лоших ђака и политичара чије руке, ноге и мимику покрећу концима одозго“. Он је у свом посту објављеном прошле суботе, у време полицијског часа поручио да управо то не жели да прихвати и да ће због тога ујутро прекршити ову меру, а не зато што не може да остане у свом дому. Написао је још – „Ред испред банкомата може, а слобода кретања не? То не може. Није куга ванка. Орвел је“.
Без обзира на то да ли верујемо или не у светске завере, у тврдње да је корона измишљена, иако медицинска струка говори другачије, сви заједно морамо учинити да ово што пре прође и са што мање последица и жртава. Оно што свакако можемо – то је да останемо у кући.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
