НАШИ СМО – Страх и стрепња
Пре два дана кренем на посао, падао је снег, на улици једва покоји пролазник, а моја глава пуна брига које се сударају. Изненада се закашљах, то код мене тако бива због проблема са синусима, бронхитисом, алергијом и никотином. И ту лека нема. Одједном, млађи човек који је ишао испред мене, најмање три метра, нагло се окрену, као опарен, и прострели ме погледом, а затим убрза корак. Ја нисам имала маску, јер их нема на тржишту, а он јесте. Окренем се да видим да ли сам уплашила и неког иза себе, али, срећом, никог није било. У сусрет ми је наишао старији човек са спуштеном маском и цигаретом у устима. Осмехнух се тој људској слабости, коју може да разуме само страствени пушач. Не кажем да је то у реду, али мени је то деловало као победа живота над страхом за живот. Знам да непушачи ово неће разумети, ја разумем њихово неразумевање. Затим сам скренула у оближњи бутик да купим рођендански поклон некоме ко се поново родио. Излазим што брже могу да ми не крене поново кашаљ и одједном постајем свесна да се сваки дан негде извињавам речима: “Ово је од бронхитиса”.
Дан раније разговарала сам са једном особом која је остарила у иностранству. Овде је на одмору, дугом, пензионерском. Не морам да наглашавам да је реч о особи са стеченом здравственом и грађанском културом која нама, нажалост, није својствена. Та, дакле, здравствено културна особа коју спомињем рече ми да је звала банку и неке државне институције да регулише битна питања свог непланирано дугог боравка овде и онако успут ми каже како сваки пут напомиње да је дошла пре короне.
Једна пријатељица на самом почетку епидемије пожалила ми се на своју тетку коју неизмерно воли. Свако ко има тетку-мајку, зна о чему говорим. Елем, позове она тетку која је већ стара и живи сама са мужем да се најави и да пита, уобичајено, да ли јој је нешто потребно. Тетка јој је рекла прилично невољно: “Дођи, ако баш желиш, али нама ништа није потребно. Напунили смо замрзивач, имамо и лекове, а ако и искочи нешто, комшиница нам остави на капији. Али, нама н и к о не долази”. Сирота сестричина није одмах укапирала да тетку покреће страх, а не прекор због занемаривања, те почне да се извињава: “Теткице моја, сад у доћи да те изљубим, ти знаш колико те волим”. “Нема потребе за тим, све је у реду”, наставља тетка, сестричина и даље мисли да је тетка увређена и најављује долазак “из ових стопа”. И онда тетка укапира да мора бити одређенија како би се тај разговор једном и завршио. Сестричина, моја пријатељица, остане у шоку и због себе и због тетке.
Усред највеће панике која је грувала са свих страна да је корона стигла и да јој се крај не види, поверио ми се један мали привредник, а велики човек. Каже: “Не спавам. Посао је стао, већ имам неких дугова, нису велики, али висе ми над главом. Ако ово потраје пар месеци, ја ћу потпуно банкротирати. Нити имам пара за плате, нити могу да кажем људима да их неће бити, нити они могу преживети без плате, нити ја знам шта ћу.”
И ево још једне, која ме је признајем, и насмејала, а није смешна. У недељу око пет, изашла сам на балкон просто да видим како се понашају људи у цајтноту пред полицијски час. Нигде никог. Таман када сам кренула натраг у собу, угледах млађу жену како убрзава корак, а негде код “појила” почиње да трчи као да је јуре здружене снаге короне и полиције. Пратила сам је погледом све док је било могуће и не знам шта је са њом било. Надам се да није пала и да је полиција није пресрела. Није одавала утисак да има пара за казну нити да је ишла из провода.
Има тога још, малих сличица и причица о страху, обичном, људском, реалном, о суочавању са опасношћу, о осећају кривице ни кривих ни дужних, о одговорности и немоћи. И, шта је епилог, свака прича треба да га има? У нашем случају, епилог би могао бити да свако има право на страх, да свако треба да уважава право других на страх, да не сме да нас повређује туђи страх, да треба да страхујемо за друге и да је добар сваки страх који нас тера на опрез и одговорност. Али, страх не сме да прелази у панику, нарочито се не сме манипулисати туђим страхом и никако се не сме упирати прстом у људе. Није сваки човек који је допутовао у Србију пета колона, није сваки предузетник којем пропада посао због више силе израбљивач у којег треба пљунути и није полицијски час окупаторски час. Дакле, у времену борбе за људске животе све се сме, осим заборавити на људскост.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
