УЛИЦА ЗА ДВОДЕЦЕНИЈСКОГ ПРЕДСЕДНИКА – Лозница се сетила Владимира Филиповића

УЛИЦА ЗА ДВОДЕЦЕНИЈСКОГ ПРЕДСЕДНИКА – Лозница се сетила Владимира Филиповића

Јесте, требало много воде да протекне Дрином, али Лозница се напокон сетила човека који је много учинио за њу, омогућио јој напредак и поставио темеље објектима и манифестацијама које и данас трају. На последњој седници Скупштине града одлучено је да једна од нових улица на Лагатору добије име Владимира Т. Филиповића, првог демократски изабраног председника општине Лозница.

О њему су пре неколико година прве писале Лозничке новости и из заборава извукле дело  човека који до сада у свом граду није имао улицу, споменик нити било шта што би сећало на њега и његове заслуге. Мада је пуних 20 година непрекидно водио Лозницу, његови  суграђани готово да не знају ко је био Владимир Т. Филиповић.  За председника општине изабран је на првим демократским изборима у Србији, 22. августа 1920. године, на којима су пунолетни мушкарци добили опште право гласа, а онда је у пет мандата, пуне две деценије, односно до краја живота остао на тој позицији победивши на још четири избора. Ниједан председник лозничке општине, ни пре ни после њега, није тако дуго био биран.

За време његовог вођења лозничке општине, обновљена је Вукова кућа у Тршићу започето саборовање које и данас траје поред Жеравије, саграђен Вуков дом културе, споменици палим борцима у Великом рату у Текеришу и на Гучеву, санаторијум у Бањи Ковиљачи, урађен је први регулациони план Лознице, уведено јавно електрично осветљење улица, подигнуте три школе. Владимир је  војевао у балканским и Првом светском рату и прошао албанску голготу. Добио је више одликовања, Албанску споменицу, орден Светог Саве петог реда, орден Југословенске круне, а 1939. године одликован је и орденом немачког орла од стране немачког конзулата у Сарајеву за привредну сарадњу између две земље. Владимир Т. Филиповић преминуо је 4. децембра 1940. године, у Београду у 59 години, а два дана касније вест о његовој смрти објавила  је Политика која је писала да је “остао до гроба доследан самом себи и умро је као поштен, добар и сиромашан човек”.

Човек коме је народ пет пута узастопно указивао поверење у његовој Лозници је коначно добио улицу и више није заборављен. Одлуком одборника на Лагатору су улице добили и Лозничанин Љубомир Ромић (50) који је 3. јуна 1999. године као добровољац погинуо на Кошарама током НАТО агресије као припадник 125 моторизоване бригаде. Његов отац Милан био је народни херој, а мајка Милица носилац Партизанске споменице. Ленка Дунђерски, велика љубав Лазе Костића, која му је била инспирација за његову најлепшу песму “Santa Maria della Salute”, такође је на Лагатору добила улицу.

Лагатор је место где нове улице добијају имена људи који су то одавно заслужили, али их до сада нису имали. Осим Булевара патријарха Павла, имају их и они који су  својим делима одавно требало да их добију као што су прота Игњат Васић, Веселин Мисита или Момчило Гаврић.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПРОМО: ОБАВЕШТЕЊЕ ”ЕУРОПРОМА” – Радно време непромењено

УРЕДБА ВЛАДЕ СРБИЈЕ – Утврђен просторни план за „Јадар“

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )