НАШИ СМО – Контузија

НАШИ СМО – Контузија

Избори само што нису, а осим што се зна победник, све друго је на нивоу одлуке најутицајнијег дела опозиције  о бојкоту. Конфузно, ризично и без јасне перспективе. И док се још не зна, а све више слути да би бојкот могао остати само неуспели покушај који би докрајчио његове идејне творце, све је јасније да је најава бојкота изазвала веће последице по политички живот у Србији од свега што ће се догодити око самог бојкота.

Звучи конфузно, али, ако разгрнете мало по површини све ће постати јасније јер корен свега овога лежи у пословичној тромости опозиције и опсесивној позорности Александра Вучића. Сада се чини да је опозиција највећу наду полагала заправо у сами  домет претње бојкотом, верујући, ваљда, да ће све остало урадити међународна заједница која са нама има незавршене политичке рачуне. То се није догодило и сада на површину испливавају сви проблеми једне недовршене идеје и мањка искрене вере у њу. Да је било другачије, два месеца пред изборе опозициони лидери би већ увелико били на терену, међу грађанима, објашњавајући све оно што од њих протеклих година нису могли да чују у јавним дебатама, медијима са националним дометом, РТС-у који плаћају због  ”права да знају све”, уз њих би без задршке остали сви они који  верују да ће Србија постати боље место за живот када јавни интерес победи партијски, али то се није догодило. Да су опозициони лидери до краја веровали у идеју о бојкоту као једином начину да се и режим и међународне тате приволе да изборе организују у равноправнијим условима за све, сасвим сигурно озбиљније би размотрили и низ етичких и прагматичних питања о последицама те одлуке на локалу, нарочито у малобројним општинама које су одолеле силним покушајима прекомпоновања власти и грађанима који су стајали иза њих. Сада то питање долази на дневни ред и могло би бити разорно по опстанак и идеје и коалиције СЗП. Много политичке памети, вештине и мудрости, него што смо до сада видели, биће им потребно да ову кризу преокрену у, какву-такву, корист пре него што сами себе не поразе док још избори нису ни расписани. У томе им не помаже ни подељени део јавности, једни који се залажу за бојкот на свим нивоима без обзира на цену и други, истина ређи, који кажу да треба изаћи на изборе у Шапцу, Параћину и београдској општини Стари град. Не знам да ли треба, али чини се мало шизоидно да челници локалне самоуправе бојкотују изборе које су по слову закона дужни да организују. Просто, не видим како то могу да спроведу – да пре подне обављају све администартивне и техничке предизборне послове, а по подне да минирају то што раде позивајући грађане на бојкот. Или да покушају да спрече одржавање избора што је кривично дело или да изазову кризу па да им уведу ванредно стање или да поднесу оставке већ данас  и све препусте напредњацима. Постоји и могућност да те локалне самоуправе организују изборе као показну вежбу како треба да изгледају демократски, фер избори и демократска власт која неће злоупотребљавати градске ресурсе у своју корист. Наравно, и како треба да изгледа медијска кампања у таквим условима. Али, то је мало вероватно да се догоди уз сагласност свих у СЗП.

Међутим, није СЗП једини који уноси додатну конфузију. О конфузији коју су одлуком о изласку на изборе изазвали дојучерашњи  предводници протеста “1 од 5 милиона” не вреди ни причати поготову ако ништа нисте разумели. Ја нисам успела да одгонетнем њихова немушта објашњења па да не губимо време. 

Али оно што сви јесмо јасно видели протеклих месеци  јесте да је Вучић озбиљније схватио питање бојкота од његових идејних твораца. И ево, Скупштина је усвојила измене изборних закона, смањен је изборни ценсус на три одсто, сада је сигуран да у њој неће седети сам са својим другарима из деведесетих. ОК, можда уђу и Вацић и Фирер и Левијатан, а можда се то и да спречити, чудни су путеви политички, али да се ту направити места и за рестлове демократских партија да стари ликови дочарају шта ко жели да види.  Углавном, Чомићкин предлог о повећању квота за мање заступљени пол прође као од шале па ценим да бисмо је могли опет гледати као потпредседницу Скупштине Србије, а и РЕМ је на дневном реду.

 Значи, све је под контролом. И, да ли је председник задовољан? Кладим се да није. Није то та победа коју он прижељкује. Када би могао некако да изведе СЗП на изборе па да их докрајчи, то би био осећај тријумфа.  Да их нокаутира, па да их после мрцвари ликујући, па опет да их нокаутира и све тако док ови имају трунку снаге у носу. Али, водећи рачуна да ипак остану у игри јер су му потребни као природни непријатељи. Као клинци којима може да удари рампу, свеједно осећајући се добро јер их побеђује, изнова и изнова. 

И, ето шта направи једна недовршена прича о бојкоту. Конфузију са озбиљним последицама, као контузија мозга. Ту накнадна памет ништа не помаже. Осим, ако се не догоди неко чудо.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Печалбари

НАШИ СМО – Апокалипса

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )