НАШИ СМО – Печалбари
Две трећине Срба живи у стресу… Остали су у иностранству! Ове две реченице са друштвених мрежа би требало да звуче духовито, шаљиво, баш као и у милион других случајева када сами себе исмевамо, збијамо шале на свој рачун, а склони смо вицевима у којима се спрдамо са стварношћу у којој живимо, међутим, у ова луда времена оне, ипак, одражавају реалност у којој се налазимо а која нам никако не иде у корист. Стрес или иностранство – избор је слободан! Ето, ако окренемо точак уназад и вратимо се у средину прошлог века, биће нам јасно да су Срби и тада били склони печалбарству, раду у туђини илити гастарбајтерству. Други светски рат је оставио своје трагове, али је народ врло брзо по његовом окончању кренуо “трбухом за крухом”, баш у оне земље које су покушавале да нас чизмом и пушком окупирају. Брзо су потиснути догађаји и жртве ратовања, ко је могао тај је отишао на “привремени рад”, а већ седамдесетих година почели су се осећати ефекти тог рада у иностранству код “вредних и дисциплинованих Шваба”. Гастарбајтери су се периодично враћали у отаџбину да сазидају куће у које ће навраћати током летњих ферија, да покажу какве аутомобиле возе, скокну на летовање до Јадранског мора, поправе зубе и обезбеде довољне количине домаће шљивовице, димњене пршуте и боксове цигарета који су код нас били јефтинији него у белом свету, где се већ тада, макар и ценом, борило против пушења и нездравог живота. Из те Немачке (Аустрије или Швајцарске, свеједно) са нашим земљацима често су долазили и њихови новостечени пријатељи, колеге или послодавци, који су Србију оцењивали као рај на планети и место где народ зна зашто је рођен и који зна да ужива. Уживали су и они у нашем гостопримству, игранкама и домаћој кухињи док је њихов капиталистички свет био је добар само онима спремнима да живот утроше на рад и зарађивање. Време се мењало, живело се и код нас боље, али је увек било оних који су одлазили по рецепту својих предака на онај исти “привремени рад” у Француску, Немачку, Аустрију или Швајцарску. Дошли су нови ратови, смењивали се агресори, а наш човек је и даље радо хрлио за девизама и бољим животом на запад. Неко сања стицање лове на брзака, а неко жели да промени живот из корена. Данас смо сведоци “сеоба” медицинских радника који напуштају радна места у отаџбини и одлазе, углавном, опет у помињану Немачку. Ко год проведе неко време у болници, у чекаоници или у кревету због лечења може чути приче оних који се спремају да оду или оних који су ишли па су се вратили из ове земље у коју одлазе пре свега због боље зараде. Те приче се могу чути од медицинских сестара док вас спроводе од снимања до снимања, у собама, трпезаријама и свака има своју причу. Од оне да после три месеца рада у Немачкој човек лако закључи да ништа није онако као што се у почетку надао, до оне да више ни минут не треба чекати и да кофере ваља паковати с картом у једном смеру. Док нас наши државници убеђују да здравство у Србији иде крупним корацима напред, да се граде болнице и обезбеђују најбољи уређаји за дијагностику, да плате лагано расту, да је “заустављен одлив на запад”, наши медицинари и даље одлазе и нико не зна да ли ће се и када вратити. Ако се не врате, коме ће у тим српским болницама држава нудити посао, ко ће лечити пацијенте у Србији и, ако се не врате, да ли ће то значити да је тамо негде ипак боље? Ова питања су отворена и одговоре на њих можда неки од нас неће ни дочекати, али било би лепо да барем нова поколења не морају да напуштају земљу због лоших услова рада, ниских плата и политике. Са друге стране, сигурно има оних који би били пресрећни да добију посао у нашој болници јер су завршили школу за то, а не неки брзопотезни курс, али да их при том нико не условљава припадношћу владајућој странци или потписивањем “уговора за сигуран глас на изборима”. Да се цени знање и поштење, а не лојалност политичким шефовима. Тада би се попунила радна места онима који желе да раде, а не онима који би да се шећкају у белим униформама умишљени да су сила која је само степеник испод божије. Ко оде у печалбу, нека тамо пензију стекне и порез плаћа, а овде нека дође на одмор, у посету фамилији или да потроши зарађене евре, макар и на куће и гипсане фигуре. То је поштено.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
