АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ – Све је лепо тамо, ал’ је овде живот лепши

АЛЕКСАНДАР МИЛОВАНОВИЋ ИСПРОБАО ФУДБАЛ У КАНАДИ – Све је лепо тамо, ал’ је овде живот лепши

Тамо преко Велике баре живот је уређен, више новца кружи па је све сређено и подсећа на америчке филмове, али овде се лепше живи. Тако утиске са своје прве канадске авантуре преноси Александар Миловановић, фудбалер који је у мају прошле године прешао океан да би одиграо сезону у Канадској фудбалској лиги – Прва дивизија.

У Србији се првенство ближило крају када је Миловановићу приређен опроштај на Градском стадиону непосредно пред почетак утакмице и многи ће то запамтити као један од најемотвинијих тренутака на спортском терену. Са првотимцем Лознице поздравили су се пионири којима је био тренер па је ту било и доста узбуђења као и суза. У градић Ватерло је стигао средином маја, одиграо две припремне утакмице за истоимени клуб, постигао по два гола на обе, и онда је почела лига у којој се постиже много голова.

– Мислим да тамо нема утакмице која се заврши са мање од три гола. Наш фудбал је знатно тврђи и има много више тактике него тамо. Што се тиче тренинга и односа према тренинзима и игри, наша Српска лига “Запад”, у којој Лозница игра, далеко је професионалнија. Има тамо изузетних играча, али су, углавном, сви више посвећени послу него фудбалу. У лиги од десет, четири, пет клубова се издвајало по квалитету – прича Миловановић.

Клубове већином попуњавају играчи са подручја Балкана, ту су Срби, Хрвати, Словенци, фудбалери из БиХ, али међу јачим екипама су и украјински и руски клуб. Сам систем такмичења је необичан, прича Александар. Десет клубова игра лигу по двокружном систему, а онда првих осам улази у плеј-оф и састају се први са осмим, други са седмим и тако до краја. Победник тог својеврсног турнира осваја титулу.

– Практично је пласман у првом делу сезоне, пре плеј-офа, небитан. Рецимо, Воркот, клуб који је у плеј-оф ушао као првопласирани са само једним нерешеним резултатом, испао је одмах изгубивши од осмопласираног тима. Мени је недостајала и публика јер је, осим на полуфиналу и финалу плеј-офа, практично није ни било. Није фудбал тамо довољно популаран. Хокеј је друга прича – објашњава Миловановић.

Било је тешко навикнути се и на другачији стил живота, људи су више посвећени послу и заради него дружењу, а носталгија, која је загрлила Миловановића одмах по доласку и није га испуштала до повратка кући, није помагала. Временска разлика онемогућавала је честе разговоре са породицом и пријатељима, практично су се могли чути само викендом, што је било премало.

– Тешко ми је било да се навикнем, потпуно је другачији живот него овде. Превише су посвећени послу. Недостајали су ми моји и мислим да је је то превелика жртва и да не вреди толико. Био сам тамо преко лета, може да се иде у мајици и шортсу, али када падне киша и дуне ветар, леде се кости. Срећом, било је то, како су ми рекли, најтоплије лето досад, а чим сам отишао оданде, пао је први снег. Добро је да сам то пропустио јер кажу да је изузетно хладно, нарочито када дува ветар. Можда такве утиске носим јер се нисам навикоа, први пут је најтеже када се оде, а, ако одлучим да се вратим у мају, можда ће све бити другачије – прича Миловановић.

По повратку у Лозницу овај искусни фудбалер, зналац великог и малог фудбала, одлучио је да покрене школу малог фудбала Академија 23. То је нешто што недостаје Лозници, а Миловановић је надалеко познат као добар играч футсала са прволигашким искуством.

– Има доста даровите деце са којом је потребно радити добро да би се њихов дар исказао на прави начин. Тренирамо три пута недељно и то је разлика у односу на сличне школе у Србији и за сада смо окупили квалитетне играче у више генерација. Већином су то играчи који су напустили велики терен јер нису добијали довољно пажње у клубу, што није лоше за наше екипе. Мислим да је добро за играча да до 16. године игра оба фудбала и да се онда определи. Ово је нешто ново код нас и могу да се опробају и они који нису тренирали фудбал, можда зато што су мислили да немају смисла за ту игру. Мали фудбал је нешто сасвим другачије и можда им се више свиди – каже Миловановић.

Јасно, дар и труд су велики део приче на путу ка вишим резултатима, али потребно је имати и мало среће. Баш као и када се оде далеко од родног краја. Александар каже да је постао свестан колико је далек пут тек када се враћао јер је одлазак углавном преспавао. У повратку је био свестан сваког од 13 сати лета, нарочито изнад бескраја океана.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ФУДБАЛ: ОМЛАДИНСКА СЕЛЕКЦИЈА ФК ЛОЗНИЦА – Биће спремни за пролећна искушења

ЂОРЂЕ ВУКМИРОВИЋ, СЕДМОСТРУКИ ПОБЕДНИК БОГОЈАВЉЕНСКОГ ПЛИВАЊА – У срцу Дрина и историја

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )