НАШИ СМО – Распродаја
Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са представником ЦЕСИД-а да је “та одлука у интересу грађана”. Можете мислити. Он зна или му се јавило шта је грађанима недостајало па да буду срећни. Ево, и ја сам грађанка и одлучно сам против тога. Имам аргументе, али немам начин да заштитим свој интерес и свој новац, колики год да је, да не оде у руке оних који ни по чему не заслужују ни кинту, ни као милостињу, а камоли као награду за своју ништавност уздигнуту на положај да управљају јавним пословима.
Зато се ја сада нећу освртати на принципијелне ставове да се изборни услови не мењају у изборној години, а нити на ставове дела власти и опозиције, иако се слажем и са једнима и са другима. Са овима првима из редова СНС зато што се противе таквој одлуци јер мисле да је Србији, а ваљда и њима, доста више комби-странака, а са овима другима јер исто мислим да је циљ нижег цензуса да се амортизује најављени бојкот водећих опозиционих странака. Е, сад, када смо то разјаснили, да пређемо на главно. Дакле, моја идеја је да се из овакве политичке каљуге можемо извући само ако пооштримо изборне критеријуме. Пет одсто за цензус је сасвим пристојан услов и недостижан је само онима у које су грађани изгубили поверење или их сматрају потпуно неважним за тако велики задатак као што је доношење закона, одлука или управљања државним пословима или пословима локалне заједнице. У просеку, до цензуса од пет одсто води око 200.000 гласова и ако неко не може да убеди толико бирача, онда му стварно и није место у политици. Са 90.000 гласова колико је потребно са цензусом од три одсто, (према излазности на последњим парламентарним изборима) отприлике 500 гласова по општини, стварно је испод сваког нивоа демократског достојанства. Или на локалу, на примеру Лознице у којој је на прошлим изборима за прелазак цензуса требало око две хиљаде гласова, сада би требало око 1.200. Није идеја демократије да државну или локалну политику води свако, него да се свима обезбеде равноправни услови за изборно надметање, а да у парламент или у власт уђу најбољи.
Моја друга идеја, у коју сам из избора у изборе све убеђенија, јесте да би за проветравање политичке сцене која нас угуши, требало да се подигне цензус за коалиције и то тако да расте са бројем странака на листи. Онда би сваки домаћин листе размислио колико га коштају статисти који би ван листе правили мање штете него на њој. Чак мислим да не би било претеривање да се улазак на коалициону листу одобри само странкама које су бар једном самостално изашле на парламентарне изборе, како нам се више не би дешавало да важне министарске ресоре, као министарство војно, на пример, воде политичари за које нико није гласао и за које се не зна колику подршку имају у народу. Или да плаћамо посланике са листе невидљивих странака. А, најважније је да се не стидимо више њихових глупости и као народ и као држава. Да имамо министре који, када проговоре, знају шта су рекли и посланике који имају свест о томе да су послати од народа, због народних послова, а не њихових личних интереса и да и једни и други делују у име тог народа, а не да га унижавају.
Смањење цензуса на три одсто, када погледамо ко су потенцијалне муштерије, не води враћању “живота у парламент”, како је то рекао председник Вучић, него још већем политичком примитивизму који се као зараза шири Србијом, нити би то требало, како је рекао, да “омогући људима да искажу своје мишљење”. За слободу мишљења потребни су пре свега слободни медији који ће радити у јавном интересу, а не у корист интересних група и атмосфера у друштву лишена страха да ће стићи казна, оваква или онаква, ако се каже нешто што није “на линији”. Нарочито, ако је та казна повезана са основом егзистенције – добијањем или губитком посла.
Када то постигнемо, решили смо проблем. Ето, од мене толико. А ви ако мислите да је у праву онај надахнути водитељ да је ова изборна распродаја у вашем интересу, онда ОК. Ја распродаје волим само у трговини, мислим, бутицима и супермаркетима, и опет водим рачуна да ли је то исплативо, да не бацим паре на лажњаке па да опет морам да се латим танког новчаника. Некада јефтиније уме да преседне.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
