НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (17) – Поверење и подршка – штит и појас за спасавање
Иако нека искушења чекају сваку генерацију, из године у годину мењају се друштвене околности, долази до промене схватања, начина размишљања и навика. О ономе што је, не тако давно, било табу тема данас се слободно разговара, а оно што се данас не спомиње, за коју годину ће бити ”нормално”. Алкохол и дрога присутни су одавно, али су се многе околности промениле. Протеклих месеци разговарали смо са педагозима, клиничким психолозима, полицајцима, тужиоцима, људима који су искусили проблеме и последице које психоактивне супстанце изазивају, али и питали старије основце и средњошколце какве су њихове навике, а каква размишљања о томе.
Не постоји универзални разлог
Прецизних података нема, али сматра се да у Србији живи педесетак хиљада зависника од дроге. Најзаступљенији је канабис, из једноставног разлога – најдоступнији је, а следе хероин, синтетичке дроге и кокаин. Према истраживању Института за јавно здравље ”Др Милан Јовановић Батут”, просечан зависник од дрога у нашој земљи јесте четрдестчетворогодишњи мушкарац.
Не постоји универзални разлог због којег неко постане корисник психоактивних супстанци. Неко не може да поднесе стварност па бежи, макар и накратко, у измењено стање свести, а неко је, једноставно, одрастао у средини у којој је стекао погрешну слику да је коришћење дроге или алкохола уобичајено и пожељно. Први озбиљнији сусрет са психоактивним супстанцама и најчешће алкохолом, дешава се на прелазу из основе у средњу школу, а у вечерњим проводима и на прославама пунолетстава дешава се да је због пијанстава неопходна и медицинска помоћ.
– Адолесценција је период када млади воле да експериментишу, било да је у питању алкохол, дуван или разне психоактивне супстанце, зато свака средња школа велику пажњу посвећује превенцији, дакле деловању пре него што се то деси – каже Светлана Обрадовић, педагошкиња Техничке школе у Лозници.
Злоупотреба психоактивних супстаници, друштвено неприхватљиво понашање вршњачке групе као и одбацивање од стране вршњака, погубне су за период адолесценције у којем су млади склонији ризичнијим понашањима. Нажалост, живимо у времену када се овај проблем све више спушта на ниво деце у основним школама која много раније долазе у додир са психоактивним супстанцама. Да би се то предупредило, Министарство здравља је прошле године свим школама доставило стручно упутство за планирање превенције употребе дрога у којем су предвиђене и активности које треба предузети на нивоу школе.
– Наше је да у школама у оквиру редовне наставе и ваннаставних активности, јачамо личност ученика, њихово самопоуздање, да размишљају пре него што пристану на тако нешто и да знају које су штетне последице – каже Вања Јеремић, педагошкиња у ОШ „Анта Богићевић“ у Лозници.
Она истиче да би у школама више пажње требало посветити превенцији кроз радионице и предавања на часовима одељенске заједнице где би се као предавачи могли појавити и родитељи који су здравствени радници.
Утицај породице може бити пресудан
Са друге стране, породично васпитање може имати снажан утицај. Живка Мићановић Цвејић, клинички психолог Опште болнице у Лозници, каже да се не може рећи да ли оно може да заштити младу особу, али свакако може бити много значајније него што се то чини.
– Са дететом треба имати добар однос и изграђено поверење. Треба му дати добар пример, а дете не слуша само оно што причамо, већ и посматра шта радимо. Својим поступцима ми му показујемо како се у животу треба борити са изазовима, како се сналазити са свакодневицом, како изаћи на крај са животним кризама, како се емоционално вентилирати. То, уз неговање правих система вредности, у породици може створити добру базу из које ће дете или бити лишено изазова док одраста, или ће их лакше савладавати. Показало се чак и да се алкохоличари и наркомани који су имали добру атмосферу брже рехабилитују, лакше уочавају проблем и спремни су да се лече. Подршка породице изузетно је важан фактор у процесу лечења и одржавања новопостигнутог апстиненцијалног стања – наглашава Мићановићева.
Програми ”смањења штете” немају дугу традицију код нас, али ни у свету. Они подразумевају то да се корисницима доноси и предаје стерилан прибор, укључујући и контејнере за одлагање искоришћеног, а да се од њих преузима управо прибор који су већ употребили.
– Иако постоје противници оваквих програма, који тврде да се тако подстиче на коришћење наркотика, то није тачно. Ако имају стерилан прибор, а многи, иначе, не могу да га купе, онда га, пре свега, неће размењивати међусобно, неће повређивати вене коришћењем исте игле више пута… Најзад, треба имати у виду да се тако помаже и онима који нису корисници, али, рецимо, претурају по контејнерима. Сада је мање и шприцева и игала у близини обданишта и у двориштима таквих установа – каже Владимир Терзић, студент четврте године социологије на Филозофском факултету у Београду и волонтерски радник са корисницима дрога, првенствено хероина, који употребљавају шприц.
Кроз овај програм корисници се охрабрују и да почну да размишљају о метадонској терапији, као једном од начина лечења зависности од хероина. Терзић каже да је, према неким подацима, у Србији тренутно на метадонској терапији пет и по хиљада људи. Он напомиње да млади најчешће користе канабис, а ту су и екстази, спид, МДМА и нове, синтетичке дроге које су јефтиније, али, неретко, и опасније. Како каже Терзић, корисници са којима ради, најчешће нису уједно и зависници од алкохола, томе су склонији млади који користе неке од тзв. дрога за журку.
У Лозници производња није распрострањена
Иако се неки томе противе, и поседовање мање количине опојних дрога кривично је дело. Вршилац функције јавног тужиоца у Основном јавном тужилаштву (ОЈТ) у Лозници Зоран Несторовић каже да је прошле године покренуто 150 случајева по овом кривичном делу. ОЈТ је, иначе, надлежно за ово кривично дело, а производња и продаја опојних дрога потпадају под надлежност Вишег јавног тужилаштва у Шапцу. На подручју надлежности ОЈТ, практично се, према резултатима од прошле године, у просеку, скоро сваког другог дана открије по један починилац.
– У тај број спада и доста странаца код којих се пронађу мање количине опојних дрога. Доста њих буде откривено на подручју Полицијске станице у Малом Зворнику, највероватније због тога што су тамо знатно чешће аутобуске линије из суседне БиХ него у Лозници. Било је доста странаца, не само из БиХ, већ и из Хрватске. Полиција починоце задржи, обавести Тужилаштво, а код странаца се често примењује начело опортунитета, односно одлагања, уколико уплате одређени износ у хуманитарне сврхе. Иако мигранти често долазе са подручја познатих по производњи опојних дрога, нисмо имали много случајева у које су они умешани. Утисак је да у последње време расте број починилаца овог кривичног дела и на подручју Лознице – каже Несторовић.
За пет година у Лозници су откривене две лабораторије за производњу марихуане, а годишње се због продаје наркотика приведе десетак особа, углавном мушкараца између 20 и 40 година. На подручју Лознице производња наркотика није много распрострањена, каже инспектор лозничке полиције који се свакодневно бори против оних који производе и продају наркотике. Ове године полиција је у једној викендици у околини града открила лабораторију за узгој марихуане у вештачким условима и више од два килограма суве марихуане.
Човек који је успео да изађе из окова зависности каже да је дрога свуда и да то треба сви да знамо.
– Са децом разговарати и опомињати их да нема лаких дрога. Родитељи морају научити да препознају да ли је њихово дете узимало наркотике по понашању, по изразу лица, по очима јер не каже се узалуд да су очи огледало душе – поручује саговорник ЛН који је прошао кроз пакао наркоманије, успео да из њега изађе и већ десетак година је потпуно “чист”.
Лечење наркомана је тешко, неуспеси велики и нема идеалног програма лечења и рехабилитације. О излечењу наркомана говоримо када је неко пет година без било какве дроге, уз промену животног стила и животне филозофије, мада никада не треба заборавити да постоји стална опасност до краја живота свих лечених наркомана, каже прим. др Синиша М. Јововић, лекар специјалиста психијатрије, супспецијалиста форензичке психијатрије, у лозничкој Општој болници.
Алкохолизам је болест, а не лоша навика
Др Снежана Лазић Алексић истиче да без обзира на то колико често и у којој количини се узмима алкохол, ако он ствара одређене телесне проблеме у смислу да изазива неке болести или менталне проблеме, као што су агресивност, конфликти у породици и на послу, то је већ знак алкохолизма и захтева стручну помоћ.
– Алкохолизам је хронична болест која укључује не само физичке, већ и психосоцијалне проблеме пацијента, његове породице и околине и једна је од најраспрострањенијих болести зависности. Не ради се, ни о каквој лошој навици, како се често у народу мисли, већ о болести коју треба лечити. Ако се затражи помоћ, могу да се постигну добри резултати лечења, у каснијим фазама све је много теже – објашњава она.
Искуство некадашњег спортисте показало је колико алкохол може бити погубан.
– Не знам ко је крив. Хормони, луда глава… не знам. Ко је могао да помогне? Не знам. Нисам сигуран да бих икога послушао. Било је људи који су ми причали, упозоравали ме, покушавали да ме мотивишу да останем у фудбалу… Није помогло. Можда, да сам се тада заљубио у неку девојку која ми не би допуштала да пијем, али нисам на такву налетео. А нисам је ни тражио. Било ми је битно да их је што више, да ударам рецке. Сад кад ме питаш, можда би, заправо, све било другачије да сам имао негде у себи чвршћу веру да ћу успети – каже човек којег је алкохол скренуо са правог пута.
Навике
А шта кажу основци и средњошколци?
Алкохол је бар једном у животу пробало скоро 72 одсто ученика седмог разреда и готово 62 одсто девојчица, али се то најчешће догодило код куће, на слави – вино уз панаију, а ређе код друга или другарице на рођендану. Једном се напило 13 одсто дечака и три и по одсто девојчица које похађају седми разред, а добро је што то више нису поновили. Пиће којег су том приликом и једни и други попили превише било је пиво. Убедљива већина седмака сматра да је алкохол штетан по здравље и да га не би требало конзумирати – скоро 84 одсто дечака дели то мишљење и 94 одсто девојчица. Остали мисле да није штетан, али само уколико се користи у умереним количинама и ако се после тога не седа за волан. Опијање сматрају и дечаци и девојчице друштвено неприхватљивим понашањем и слажу се да не би требало да пију ни једни ни други.
У осмом разреду, међутим, већ је доста више оних који су окусили алкохол. Међу дечацима свега седам одсто још увек није пробало укус алкохолног пића, а код девојчица их је 86 одсто већ пило. Као и код седмака, најчешће је то било на слави, али се неретко то догодило и у дедином друштву, а тада је прво пиће била ракија. Они који су алкохол пробали на неком другом месту прво су, најчешће, попили пиво.
Иако се често може чути тврдња да се продаја и употреба наркотика ”спустила у основне школе”, радује податак да нико од учесника анкете није никада пробао било какву дрогу и што сви, осим по једног осмака и седмака, сматрају да су дроге изузетно опасне и да нико не би требало да их користи. Осмак сматра да ”трава” није опасна и да је прихватљиво попушити џоинт, а седмак да је употреба дроге у реду у медицинске сврхе. Сви остали мисле да се не треба играти и ризиковати упад у свет зависности.
Деведесет одсто анкетираних средњошколаца пробало је некада алкохол и ту су момци и девојке прилично изједначени, једва проценат више момака испробало је како изгледа пити алкохолна пића. Очекивано, најмање је ученика и ученица првог разреда пило алкохол, иако ни ту проценти нису мали, више од 88 одсто дечака и око 70 одсто девојчица имало је такво искуство, али се показало да су навике потом различите. Док код девојчица са разредом расте и проценат оних које су окусиле алкохол код момака је у опадању. Највише младића који су окусили алкохол похађа други разред, више од 95 одсто, у трећем пола процента мање, а у четвртом 89 одсто њих. Код девојака у другом разреду их је скоро 95 одсто, у трећем 96, а у четвртом су све учеснице одговориле да су пробале алкохол.
Најчешће се у контакт са алкохолним пићем долази приликом излазака у град и на рођенданима и док се момци најчешће одлучују за пиво, а ређе за ракију, девојкама је вотка омиљено пиће.
На питање зашто пију, већином су одговарали да их то опушта, да се кад попију боље проводе, али и да се тако ослобађају страха који их, иначе, паралише.
Када су у питању дроге, огромна већина је одговорила да никада није пробала тако нешто, а они који јесу, користили су марихуану коју су набавили ”преко друга”. Међу учесницима анкете који су тек пошли у средњу школу нико није пробао било какву дрогу, али у другој години већ почиње експериментисање. Четрнаест одсто дечака и свака двадесета девојчица који похађају други разред неке од средњих школа запалили су џоинт. У трећој години проценат момака који су пробали дрогу се преполовљава, а девојке се врте око истог броја док у четвртом разреду долази до скока. Међу матурантима је сваки десети попушио џоинт, а чак 44 одсто девојака пробало је како изгледа користити марихуану.
ЛАП обухвата све облике зависности
Пре годину дана Лозница је усвојила Локални акциони план за борбу против болести зависности (ЛАП) и тренутно је једини српски град у којем је такав документ на снази. Превентива може да донесе много добрих резултата, ако се спроводи добро и континуирано, сматра Тања Глишић Матић, начелница Одељења за друштвене делатности градске управе, и додаје да се ЛАП не односи само на дрогу, већ и на све друге облике зависности.
– Када говоримо о болестима зависности, онда је то често комбиновано и зато је ЛАП обухватио и алкохол и цигарете, али и нехемијске облике зависности попут коцке и, нпр, зависности од интернета. Постоје степенице у развијању зависности, нико не крене од хероина, већ се обично почне са цигаретама па се прикључи алкохол, а онда, када особа дође у контакт са дрогама, развије се још озбиљнији проблем. Болест зависности је поремећај импулса и особа не може да контролише да ли ће нешто урадити. Чак и када самој себи обећа да неће, то буде јаче од ње. Често на нехемијске облике зависности људи не гледају озбиљно, али и они имају исте последице као и хемијски – проблеме у породици, губитак посла, прекид везе и слично – упозорава Глишић Матићева.
Она указује и на тренутни недостатак системског породичног саветовалишта у Лозници и каже да се у наредном периоду на томе мора радити, баш као што се друштво мора борити за промену свести како би бивши зависници добили подршку, уместо стигматизације.
ЕЛН
Крај пројекта
Пројекат подржава Министарство културе и информисања
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (16) – Реч вршњака има већу вредност
НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (15) – Није здраво, али ме опушта
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
