НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (7) – Кад се лопта издува

Саговорник ЛН полако хвата залет ка тридесетим. Некада је био даровити фудбалер и фудбалску лопту волео више од свега, али га је одрастање одвојило од ње. Пристао је да подели своје искуство

Од лопте се нисам одвајао буквално ни када сам спавао. Она је била са мном у кревету. Деца обично спавају загрљена са медом или неком другом лутком, ја сам грлио фудбалску лопту. Тачно је да сам био таленат, слободно могу рећи натпросечан. Знало се да, ако нам лоше иде, лопту треба само мени додавати и проблем ће бити решен. Волео сам да дриблам и био сам одличан у томе, пролазио сам лагано, давао голове. Сви су ме већ видели у Звезди, после лопте мојој највећој љубави, али ближиле су се моје луде године…

На крају основне школе, док су моји другови израстали у “пинокије”, чинило се да нема краја расту њихових руку и ногу “дебелих” попут чачкалице, ја сам стасавао у складно развијеног, згодног дечка. То није могло проћи незапажено код девојчица, али мене оне нису још увек нешто посебно привлачиле. Наравно да сам их гледао и замишљао у одређеним ситуацијама, али нису ми биле у првом плану. Лопта је и даље била приоритет.

Први пут на екскурзији

У првој години средње школе отишли смо на екскурзију. Друштво ко друштво, млади, луди, весели. Неко је извадио цигарете, нисам хтео да их пробам. Онда се појавило пиво. У првом тренутку био сам чврст у томе да га не окусим, али почели су да ме зафркавају, а ту су биле и девојчице, оне су прихватиле пиће, остао сам једини “трезвењак”, није било пријатно. На екскурзији нисам имао лопту крај себе да ме чува и подсећа шта ми је циљ и основна жеља. Поклекао сам. Шта је то једно пиво? Ништа. Попићу га сад и више никад, чисто да сачувам част пред друговима и другарицама.

Ујутру ме је глава болела, повраћао сам целе ноћи, било је одвратно. Никад више, размишљао сам. Никад више.

Оно о чему нисам размишљао, оно што нисам планирао јесте то да ће ме у наредних годину дана тако силно “ударити хормони” да ћу заборавити на све. Одједном, фудбал је пао у други план. Утакмица сутрадан? Ма, важи, могу ја да проведем ноћ у граду и ујутру да играм, никакав проблем. Лагао сам себе. Девојке су, из чиста мира, постале мој основни циљ. Рекао сам да сам био згодан, згоднији од других. Био сам и леп, привлачан, а још и добар фудбалер… сан сваке жене, зар не? Добро, можда не баш сваке, али то је, једноставно, значило да ми је пут до женског срца већ поприлично отворен. А мене није интересовало њихово срце, осим са спољне стране, ако ме разумеш, занимале су ме неке друге ствари. Упркос лепоти, фудбалу и свим мојим предностима до тог се дела теже долазило, али је алкохол био нека врста калауза за тај сеф. То, међутим, није значило да ја не морам да пијем, морали смо заједно да се “опустимо”. Викенд за викендом, у почетку пиво, касније жешћа пића, прешли су неприметно у навику. Што сам успешнији бивао са девојкама и ту постизао “голове”, а осладило ми се баш, морам признати, то сам на терену бивао све блеђи. Мој таленат, моји снови, предвиђања људи који су се у фудбал разумели, давили су се полако… ма шта полако, убрзано у алкохолу.

Чудно је то како се дан после у мојој глави свест, или савест, борила сама са собом. И даље моја пијанства нису пролазила без мучнина, повраћања, главобоља. И даље ми је то било ужасно и знао сам да уништавам себе, али и док сам самог себе псовао и називао се погрдним именима, знао сам да нећу одустати. Не могу рећи да знам зашто је алкохол успевао да победи фудбал. Можда сам, упркос толикој жељи која је постојала у детињству, знао да нисам довољно добар за велике терене и клубове о којима сви дечаци маштају када почињу да трче за лоптом, а можда се тиме сада тешим. Ако су сви ти људи који знају фудбал говорили да сам изузетан таленат, онда сам то, вероватно, и био, али ми је данас лакше да мислим како то, ипак, није било довољно, а не да сам сам себи уништио каријеру.

Кад погледаш, отишао сам на факултет, завршио га, не баш у року, није да знам шта ћу с њим сад јер посла у струци нема, а породични посао нема никакве везе са тим и ту нека посебна школа и није потребна, већ само пракса. Глупо би било да се тиме бавим. Сада не знам шта ћу са собом. На факултету, велики град, мноштво понуда, наставио сам по старом. Викенди су значили “лешење”, алкохол и секс. Фудбал је постао рекреација. Нисам се никада лечио, не мислим да сам пијандура, зависник. Јесте да волим да попијем, тачно је да нема славља на којем се не напијем, али мислим да нисам хронични алкос. Зар јесам?

Помало је тужно

Видиш, не размишљам о томе на тај начин. Не дозвољавам себи да размишљам о томе, мораћу на крају да се смирим. Оженићу се, мада мислим да нећу док нека не остане трудна, па ћу мање излазити и пити. Мораћу тада да мислим на породицу. И отац ми се понекад напије па га мајка грди и псује, али је све у реду, нису се развели. Ни ја нисам насилан кад попијем, више се смејем и не знам шта причам, ваљда ће и та нека моја будућа жена то прихватати, а можда и престанем. Ко зна?

Да ли жалим? Па понекад ухватим себе у размишљању о томе како сам могао другачије, најчешће када видим неке клинце како трче за лоптом. Понекад одем на неку утакмицу када играју млађе селекције, срећом никада нигде нема превише публике па могу да седнем сам, довољно далеко да не слушам лупетања родитеља тих фудбалера, и онда их гледам и вратим се у то доба. Помало је тужно.

Не знам ко је крив. Хормони, луда глава… не знам. Ко је могао да помогне? Не знам. Нисам сигуран да бих икога послушао. Било је људи који су ми причали, упозоравали ме, покушавали да ме мотивишу да останем у фудбалу… Није помогло. Можда, да сам се тада заљубио у неку девојку која ми не би допуштала да пијем, али нисам на такву налетео. А нисам је ни тражио. Било ми је битно да их је што више, да ударам рецке. Сад кад ме питаш, можда би, заправо, све било другачије да сам имао негде у себи чвршћу веру да ћу успети. Да, вероватно, упркос свему, нисам довољно веровао у себе па ми је било лакше да скренем са пута него да не успем. Јесте неуспех свакако исход, али овако могу да причам како сам био талентован и могао много, а, ето, испречило се нешто друго, а онако бих пропао на терену. И други сада могу да причају да сам могао много, а да сам пробао и да нисам успео другачија би била прича.

Знаш, ја и сада у граду видим једног малог који, нажалост, иде мојим стопама. Пратим га већ неко време. Размишљао сам о томе да му приђем, да му кажем како сам прошао, али мислим да ми не би веровао, не би ме послушао. Мислим да ни он, дубоко у себи, не верује у себе.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (6) – Родитељи треба да се пробуде

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (5) – Између два зла

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″