ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Реч је опасна и спасоносна

– Због тога што смо пустили једни друге да неодговорно изговарамо речи, дошли смо као народ и друштво у тешку ситуацију. Без критике и опомене немогуће је да се човек не заборави – поручио је епископ Епархије дизелдорфске и свенемачке Григорије (Дурић) представљајући  крајем прошле седмице у Бањи Ковиљачи своју књигу “Гледајмо се у очи”

Промоција књиге “Гледајмо се у очи” епископа Епархије дизелдорфске и свенемачке Григорија (Дурића) одржана је прошлог петка у препуној горњој сали Кур-салона у Бањи Ковиљачи у организацији Мисионарске цркве из Тршића. Поред владике, публици су се обратили и књижевник Гојко Тешић и свештеници Василије Стефановски и Драган Бајић.

Тешић је казао да је владика Григорије тај који му је открио веру и нагласио да она има будућност док таквих попут њега буде у Српској православној цркви.

– Ова књига је за мене велико просветљење, а написао ју је неко ко је изнад свега велики човек, мисионар, пастир Исусов који је мени на најлепши начин написао ко је Христос – бунтовник. Ова књига ми је узвратила питањем да ли ми данас, овде у овој земљи, уопште можемо да се гледамо у очи и, ако то чинимо, да ли из њих извире љубав? Да ли верујемо у друге као у себе и можемо ли говорити о осећањима и емпатији, ономе што нас чини људима? Ви имате храбрости да кажете да неке ствари треба побољшати, улити више љубави, саосећања, поштовања, веровања и у разлику и у онога ко нам је био непријатељ. Овакве књиге су реткост и у кругу у којем ви делујете – рекао је Тешић обраћајући се епископу.

Владика Григорије прочитао је из своје књиге, како је рекао, утешну беседу “Сви смо ми Петар” у којој је описао однос Светог Петра и Христа из којег се види, како је рекао, колико је човек колебљив, а Бог милостив и колика је снага љубави и вере.

Све креће од речи

Владика Григорије је испричао и колико га је епска поезија коју је читао као дечак надахнула, како је књиге доживљавао као нешто што изграђује, а онда прочитавши јеванђеље Јованово сазнао да у почетку беше реч и да све постаде од речи.

– Кад вам ово говорим, можете помислити шта овај човек прича, али ћу вам рећи. Не постоји тај нож, камен, та сабља, пушка, метак који може да вас убије опасније од речи. Не постоји ништа веће, боље, лепше, моћније од речи. Када вам неко до кога вам је стало, кога волите, каже једну ружну реч, имаћете утисак као да је гром погодио у ваше биће, као да вас је граната погодила у сами угаони камен вашег постојања и ништа вас неће моћи поново изградити и излечити ту рану осим речи онога до кога вам је стало, најбоље онога који вас је и повредио. Реч је, дакле, чудесна и моћна. Зато је и чудно што тако олако изговарамо речи – казао је владика.

Он се запитао зашто смо немоћни да у нашим речима буду топлина, радост и мир, да свака реч буде градња нашег бића и онога којем се обраћамо и објаснио зашто књига носи наслов “Гледајмо се у очи”. Казао је да није страшно када дете лаже, али му се на крају, ипак, каже – немој да лажеш. И када се одрасте мало па се у друштву нешто препричава и увеличава неко на крају каже – немој да лажеш, а тако исто и када се још одрасте.

– Зашто нам људи то говоре? Зато што знају да лаж иде у празно и није изграђујућа ни ономе који је изговара ни ономе који је слуша, а реч треба да буде управо то. Тако сам се запитао када смо ми то престали да слушамо ту опомену – немој да лажеш. У једном тренутку ми се учинило да су сви почели да лажу, али да их нико више не опомиње. Покушавао сам да схватим када се то десило и сетио сам се једног непријатног догађаја. Живећи на епској поезији мислио сам да је витештво важно и једнога дана сам видео тројицу како туку једнога и то ми се негативно урезало у душу. Касније сам схватио да је тај један био једне вере, она тројица друге, почињало је то несрећно доба – испричао је владика.

Навео је да му се чини да је “немој да лажеш“ престало баш у то време када су тројица тукла једног немоћног јер је лаж, како је рекао, повезана са насиљем и, у крајној линији, убиством. Бавећи се речима целога живота, схватио је да реч значи све и чини разлику да ли ћемо некога подићи или убити.

– Не мораш користити никаква средства, довољно је само да лажеш и већ си, у неком смислу, убица. Зато када дечак слаже, мајка му каже – Гледај ме у очи, и он онда призна све. Да не би дошло до зла потребно је да на време кажемо – немој да лажеш. Због тога што смо пустили једни друге да неодговорно изговарамо речи, дошли смо као народ и друштво у тешку ситуацију. Без критике и опомене немогуће је да се човек не заборави и не настави да лаже. Потребан нам је неко ко ће рећи стани, немој да лажеш, одвешће нас то далеко. Речи су опасне, али и спасоносне. Бог је овај свет створио кроз реч, он неће да пропаднемо и зато нам увек даје лепу реч. Зато јеванђеље на нашем језику значи блага вест, блага реч и зато је то књига над књигама и свака књига треба да буде блага реч – лек – казао је епископ.

Језик је ризничар срца

Он је поручио да сваки разговор треба да тежи томе да буде изграђујући. Када човек почне да говори лепе речи, када се труди да свака реч у дому буде пажљива, у тај се дом усељава мир и он се изграђује, а када се псује, када се говоре ружне речи, усељава се немир који се после не може избацити, а све је то због речи, објаснио је владика Григорије.

– Није довољно да говоримо да не ваља псовати, лагати, красти, већ морамо и објаснити зашто не ваља. Зато што нас убија, чини нас несрећним и не даље нам вољу да градимо и живимо. Нисам у овај дивни град дошао да бисмо се гледали, а да то за мене нема животног развоја. То је сва филозофија моје вере. Ви од мене треба да добијете благу реч, а ја од ваших погледа вољу за животом. У Светом писму стоји да из добре ризнице човек износи добро и када сам учитеља питао шта то значи, рекао је да је моја ризница моје срце, а мој је језик ризничар мога срца. Зао ризничар из зле ризнице износи зло, а добар из добре добро. Схватимо зато зашто је реч важна. Реч опрости је врло важна за наш живот. Дар је од Бога да када нешто срушимо можемо једном речју поново изградити, а ко неће да каже опрости, осион је и опак човек. Морамо бити искрени, да наша реч буде топла, на корист ономе коме је упућујемо. Догодиће се тада нешто чудесно, нећемо само њега изграђивати, већ и себе. Исто је и када говоримо ружне речи. Не рањавамо само њега, већ и себе, све до ништавила. Зато, када се гледамо у очи, треба да будемо свесни да ми нисмо само они који гледају, већ смо и гледани, а очи онога нису само очи, већ и наше огледало. Кроз очи другога гледају нас и Божје очи – упозорио је епископ.

Он је испричао и како је као мали био свестан да не гледа он икону Светог Игњатија на зиду, већ њега гледа светац и да је мислио да га отац, који је умро када је Григорије имао четири године, са слике гледа.

– После сам мислио да сам био глуп, али сада више не мислим тако. Немојте никада помислити да је гледање у очи небитно и да је небитна иједна реч која излази из ваших уста – поручио је на крају владика Григорије.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НОВА АКЦИЈА АЛЕКСАНДРА КИКАНОВИЋА – Хуманитарна фондација маратонца из Лознице

ПАЖЉИВКОВА ПРАВИЛА У САОБРАЋАЈУ – Пази како прелазиш улицу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″