НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (4) – Не следи лоше узоре

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (4) – Не следи лоше узоре

Млади се угледају на своје окружење па породица мора бити добар узор, а са друге стране, вршњаци су значајан фактор. Адолесценти мисле да могу све и да не подлежу општим правилима

Време се променило. Све је другачије него што је било пре десет, двадесет година па се и одрастање разликује. У 21. веку све је постало вирално, интернет је свакодневица и много се времена проводи у сурфовању нетом и ћаскању на друштвеним мрежама. Директног контакта са вршњацима је све мање, што доводи до губитка социјалних вештина и млади немају добру социјалну процену саговорника. Живка Мићановић Цвејић, клинички психолог Опште болнице у Лозници, каже да се у свакодневном контакту са људима доста тога научи.

– О људима учимо из гестова, мимике, начина на који говоре, а вирално то није могуће. Друштвене мреже су замениле социјалну комуникацију, што великим делом утиче на социјални свет. Поред тога, постоје модели понашања, узори који су, по мом мишљењу, другачији од онога што би психолошки требало да буду. Имамо људе који нису довољно образовани, богате се релативно брзо, не поштују традиционалне норме, немају одговарајуће поштовање према другима, немају добрих радних навика… и они се често нуде као модел понашања путем интернета и медија. Млади који око себе гледају људе који без много труда и одрицања на дуге стазе стекну велики капитал могу да се поведу за њима тако да породица тада често почиње да губи битку, нарочито у осетљивом периоду адолесценције када се вршњаци намећу као модел више него укућани – каже Мићановић Цвејићева.

Утицај породице

Додатни проблем је, наглашава она, ако у самој породици постоје изазови попут породичног насиља, алкохолизма или наркоманије. Уколико је породица толерантна према таквим појавама, онда је и дете гледа као нормалну у природном процесу идентификације са родитељима. Такве моделе не мора нужно усвојити, али их и може прихватити као нешто допустљиво са чиме ће и оно наставити кроз живот.

Породично васпитање може, међутим, имати снажан утицај. Мићановић Цвејићева каже да се не може рећи да ли оно може да заштити младу особу, али свакако може бити много значајније него што се то чини.

– Са дететом треба имати добар однос и изграђено поверење. Треба му дати добар пример, а дете не слуша само оно што причамо, већ и посматра шта радимо. Својим поступцима ми му показујемо како се у животу треба борити са изазовима, како се сналазити са свакодневицом, како изаћи на крај са животним кризама, како се емоционално вентилирати. То, уз неговање правих система вредности, у породици може створити добру базу из које ће дете или бити лишено изазова док одраста, или ће их лакше савладавати. Показало се чак и да се алкохоличари и наркомани који су имали добру атмосферу брже рехабилитују, лакше уочавају проблем и спремни су да се лече. Подршка породице изузетно је важан фактор у процесу лечења и одржавања новопостигнутог апстиненцијалног стања – наглашава Мићановићева.

Млади су током одрастања изложени различитим факторима ризика. Пре свега ту је узраст, јер није исто да ли се има 11, 15 или 20 година. Порекло, породични односи, поруке које су добијали током детињства, сви модели понашања са којима су се сусретали, оно што су им родитељи “усадили” као пожељно понашање, вршњачко окружење, све то утиче. Мићановићева указује на то да није исто уколико вршњаци толеришу опијање, трежњење у хитној помоћи, ексцесно понашање, сукобе са законом, антисоцијалне поступке, агресију… и ако је вршњачко окружење нетолерантно према томе. Доста тога зависи и од склопа личности.

Адолесцентска стварност

– Он је делом и неким биолошким факторима направљен. Да ли је то генетика, некакав биолошки процес унутар нас самих, наука то још увек проучава, али биолошки фактори свакако утичу у интеракцији са условима одрастања, различитим животним догађајима и узрастом и све то одређује како се личност развија – указује Мићановић Цвејићева.

Навика коју су нове генерације стекле, да све буде доступно “на клик”, може утицати на осетљивост за употребу порока, али не нужно. Са друге стране, вршњачка група у којој се млада особа креће јесте значајан фактор. Опасност доноси и карактеристика младих да мисле да могу све.

– Омнипотенција је карактеристика развоја у адолесценцији. Ја сам свемоћан, изузет од других, ја могу да контролишем шта ће ми се дешавати, а не супстанца коју унесем у себе. Јединствен сам, непоновљив, другачији од осталих и не подлежем општим правилима, то је заблуда која постоји у том узрасту. Временом се та идеја губи, човек одрастањем почиње да схвата да дели исту судбину и исте карактеристике попут осталих. Ако се сви напију од толико пића, бићу пијан и ја, то постаје јасно, али адолесцент верује да је стварност другачија – каже Мићановић Цвејићева.

Она указује и на то да школа може да учини много више него што се чини јер је она једно од ужих социјалних окружења. У школи се могу препознати потребе деце, постоје психолошко-педагошке службе, али и просветни радници могу разговарати са децом о штетности различитих супстанци. Они треба да оставе отворена врата између просветних радника и деце, каже Мићановићева, тако да се она могу увек обратити као првој особи са којом су у свакодневној интеракцији. Битно је да дете има поверења, да може да се обрати и објасни шта му се дешава, да се осећа лоше, да размишља да почне нешто да узима или да му је у школи или на неком другом месту понуђена одређена супстанца. Школа треба да има информације шта се дешава, а важно је и да се просветни радници прилагоде новим генерацијама.

ЕЛН

Пројекат подржава

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (3) – Све раније до првог пијанства

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (2) – Боље спречити него лечити

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )