НАШИ СМО – Инвестиција
Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању одлазак кадрова у које улаже, те да им Србија пружа школовање, а “они после оду”. И још је понављајући да “ држава треба да се заштити, јер је она уложила у те људе”, приметила да о таквим стварима “сви говоре под кочницом”. Дакле, када кочнице попусте онда о одласку тих школованих треба разговарати као о пропалој инвестицији, а уз мало надахнућа могли бисмо да ламентирамо над њиховим моралним скрупулама, незахвалности и одговорности према држави која им је дала диплому у руке. Могли бисмо за пример другима да ликујемо “како им јесте већа плата, али су им већи и трошкови”, како је приметила Маја, паметна као пчелица, па бисмо могли да појачамо целу ствар тиме што бисмо, на пример, отворили хуманитарни рачун за наше тамо негде, како би могли да плате рачуне. Да нас не брукају и да се, далеко било, не предомисле па да се врате. Шта да радимо онда са толиким инвестицијама – да нам кваре статистичку стопу запослености, да нас још коштају тражећи социјалну помоћ, да дангубни твитују по целу ноћ или да хејтују на фејсбуку. Да преиспитују туђе дипломе и докторате. Нека. Просто им било све што смо у њих уложили. Као да нам је то једина пропала инвестиција. Уосталом, кад једни оду, други дођу.
Упс, залетех се, ето шта бива када попусте кочнице. Ко би могао да дође код нас? Неко из комшилука, ма не, ми идемо код њих, неко из Европе само још мало да нам крене, азиланти, можда? Стварно, ко? И, уосталом, шта има ко да нам и долази кад можемо са пуним правом да тражимо надокаду штете од ових што одоше са дипломама о државном трошку. То што су коштали и своје родитеље, државу не треба да занима, то је приватна ствар. Дакле, требало би преиспитати снагу такве могућности, за почетак видети колико нас дође једна диплома плус стипендије, а затим и колико то дође на страном тржишту. Разлика је огромна, све пута двадесет по години студија, па ви видите. Плус, камата, па изгубљена добит, па душевни бол, не родитеља, то је приватна ствар, него државе. Могло би се ту још штошта накарикати, па да видимо шта ће. Али то треба тактички радити, сачекати да се тамо снађу и да им се ослади зарада и све што уз то иде, али не одуговлачити превише да им се не нагомилају остали трошкови, сви знамо колико су тамо скупље станарине и како се сви полакоме на кредите. Од тако добијених пара, могли бисмо одмах да издвајамо део за дипломе са приватних факултета, што је и исплативије, ако ћемо реално. Ем је проходност боља, тамо студент за дан може да положи чак шест испита и још да стигне на предизборни митинг странке, ем им је просечна оцена већа, ем зачас докторирају, ем им, брате, занимања европска, све почиње са менаџер, да нас цео свет разуме. Посебно се исплати такве запослити, нико не прави питање, раде како им се каже и углавном ћуте, ако им у опису радног места не стоји да дају званичне изјаве. А, ако стоји, умеју да развежу језик, само тако и још да одглуме, па реченица, па мимика, па све мислиш – жив био, исти шеф. Такви доносе и мир у кућу, сви почну да их се плаше, не знају са које ће стране ударити, да ли са политичке, да ли са стручне, да ли преко хобија, заједничко им је да сви воле да пишу. Употребљиви су са које год стране да окренете. А шта имамо од ових са државним факултетима? Само проблеме, неће у странку, а хоће посао, хоће у странку, а неће да се истичу. Неће чак ни да пишу коментаре по мрежама, а када их казните због непоштовања радне дисциплине, оду на “Ђилас – Шолакову телевизију” да се жале како су их терали да буду ботови, као да то постоји. Онда се ту нађу још које нискотиражне новине да зачине причу. Хоће у шетњу, а неће на митинге.
Кажем ја вама – Маја је у праву. Ево сад измишљају како у иностранство не иду само због посла него и због „песимистичног виђења будућности српског друштва“. Људи моји, па зар и они нису та будућност – млади су наша будућност, тако смо учени још од Титовог доба. И где га споменух, сад ће некоме кочнице да попусте па ће да тврде како је у његово време све било боље. А политичке слободе? Боље да ја закочим, ко зна где би нас даља прича могла да одведе.
Дакле, о инвестицији је било речи, шта нам се исплати, шта нам се не исплати и о реторичкој вежби да ли је свака пропала инвестиција, стварно и пропала. И ко је крив за то кад држава, свакако, није. Не може држава бити и оштећена и крива. Значи, оштећена је, можда се осећа и искоришћено, толике дипломе, толики трошак. За шта, да би нам деца плаћала скупе станарине по белом свету. За све су то криви њихови родитељи, али то је приватна ствар, али државу неко мора да обештети. Ваљда је то сад јасно. Како, од Маје довољно, дала вам је прилику да размишљате и на другачији начин, а не само да кукате, како сви паметни одоше. Ако је тако, шта ви још овде тражите?
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
дата-матцхед-цонтент-уи-тyпе=”имаге_цард_стацкед” дата-матцхед-цонтент-роwс-нум=”4,2″ дата-матцхед-цонтент-цолумнс-нум=”1,2″
