ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (5) – Не желим да зависим од других

Станица Аћимовић (42) из Шљивове већ 25 година ради као дрвосеча и вероватно је једина жена у Рађевини, а и шире која се бави тим послом. Ништа јој није тешко и каже да се никада није покајала што се бави, овим тешким и типично мушким послом

Станица поносно каже да је у шуми дрвосеча, а у кући мајка и домаћица. Удала се са 16  и у браку је већ 26 година. Има троје деце – две ћерке и сина. Ћерке су се удале, а син помаже њој и мужу.

– Кренула са са мужем у шуму да му помогнем јер нисмо имали новца да плаћамо дневнице другима. Посматрала сам га како ради и помислила, а што то не бих могла и ја. Већ сутрадан сам узела тестеру у руке и рекла могу ја то и сама.Супруг није био за то, али показала сам да могу и да не треба да се брине. И тако се 25 година “дружим” са моторном тестером. Максимално сам се трудила да му помогнем и да зарадимо довољно да децу подигнемо и изведемо на прави пут. Сеча дрва била нам је главни извор зараде, другачије не бисмо могли да школујемо децу. Рад није тежак када имаш вољу и жeљу да се бориш за будућност своје деце – поручује она.

Каже да многи, а пре свега мушкарци, нису веровали да може да ради као дрвосеча. Критиковали су је и говорили јој шта јој то треба.

– Многи су ми рекли свака част, али било је и негативних коментара. Не придајем томе неку важност. Имам подршку мужа, знам због чега то радим и то је једино важно. Ја немам плату и све морам да зарадим са својих десет прста, морам да зарадим за живот. Знам да ми то треба и другог избора нема. Још док сам била дете радила сам за дневницу да бих могла да се школујем. Није ми било тешко да возим тректор или седнем за косачицу што и сада чиним. Имамо земљу и треба све то порадити, засејати, водити рачуна о малини и купини, а опет позавршавати и све послове у кући – каже Аћимовићева.

У шуми, кад је сезона, проведе и више од 12 часова. Почне у седам ујутро па све до осам-девет сати увече. Понекад остане и дуже и рад уз помоћ светла са трактора. Она и супруг ддевно исеку 25 до 30 кубика дрвета.

Некада смо секли своју шуму, а сада радимо напола у туђим шумама. Уговарамо послове и то му дође као нека врста предузетништва. Сада ме људи посматрају другачије, не постављају питање што радим мушки посао, битно је да га радим добро. Без обзира хде да живим – у селу или граду никада не бих дозволила да ме неко други издржава. Боље је и да радим тешке послове када знам зашто то чиним. Када човек седи, он нема ништа. Овако када ради може се нечему надати. Не желим да зависим од других. Док год будем могла радићу у шуми, возити трактор, косачицу, обрађивати земљу – истиче Станица.

Каже да би, када би била у прилици, да крене изнова опет урадила исто. Никада није пожелела да живи у граду. Подсећа да тамо све мора да се купи, и јаје, и сир, и кромпир, а овде све то сама произведе и још је, каже, здравије од хране коју у граду купују.

Свесна је да жене не могу да раде све послове, али сматра да морају да се боре за своје место у друштву, на послу. Да буду посвећене ономе што раде не да би се доказале другима, већ због тога што, како каже, тако треба.

– Када нешто радиш онда мораш да будеш максимално посвећен том послу, а не да будеш површан и да “отаљаваш“ своје обавезе. Жене и те како могу да допринесу својој заједници, не треба да зависе од других јер све се може кад се хоће – истиче Аћимовићева.

Каже да, када се посао добро организује, има времена и за одмор, провод, весеље, посету пријатељима, фамилији. Није да само ради , већ воли да у друштву пријатеља и запева. Једноставно, каже, води нормалан живот и задовољна је.

ЕЛН

Пројекат подржава Општина Крупањ

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (4) – Радно место – воденица

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (3) – Тајна је у вољи

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″