ЗАВРШЕН 86. ВУКОВ САБОР – Суштинска духовност је наш једини спас (ВИДЕО)

Подизањем саборске заставе и Мокрањчевом „Химном Вуку“, у извођењу мешовитог хора Гимназије „Вук Караџић“, данас (15. септембар) је у Тршићу почела завршна свечаност вишедневног програма 86. Вуковог сабора. Поздравну реч бројним посетиоцима на саборишту упутио је градоначелник Лознице Видоје Петровић, док је саборску беседу одржао редитељ Емир Кустурица.

Овај признати уметник је кроз причу о својим јунацима из чувеног филма „Сјећаш ли се Доли Бел“, описао друштвену ситуацију данашњег света, Европе и Србије.

– Човјек мора себи, ако никоме другоме, да полаже рачуне пошто се његов живот одвија у историји, никако у вакууму, иако су у свијету и код нас тврдили 90-их да живимо вријеме пост историје, посебно наглашавајући да је територија неважна. Онда су САД бомбардовале СР Југославију не због заштите угрожених људских права и злочина него због помјерања војне силе према истоку. У том својеврсном ‘‘Дранг нацх Остен””, који су у два свјетска рата обављали Њемци и тако га стручно обиљежили сада је Атланска сила показала мишиће не само нама него и Европи на чијем терену се одиграла драма. Освојена је територија – рекао је Емир Кустурица.

Он је још додао да у потрази за истином постоје два пута.

– Постоји идеја да једино пут до Бога води до истине и њој супротстављени рационалистички пут који нас води до закључка којег је у филму „Сјећаш ли се Доли Бел“ изговорио Отац пијани марксиста – Човјек је изгубљен случај! Он је, вјерујем, говорио о јединки, тачније узорку из, како су је атлантисти назвали, ”златне људске милијарде”. То је, по њиховој процјени, број људи на планети коју могу да живе колико- толико добро. Преосталих пет милијарди по њима нема лијека, свакако су осуђени на пропаст те се, касније, с тим у вези, правдају ратовања и цивилизовање барбара те месијанска улога протестантског пуританизма. Шта им треба, питамо се. Добар купац који полако пристаје на улогу роба. Пошто ради за малу плату и нема историјску свијест, одговара улози која му је додјељена и вјерује да је подјела на богате и сиромашне судбина! Фатализам капитализма! Тако је и код нас било у пракси, поред успјешних приватизација, спортиста и умјетника још једино научна памет код нас успјева да се роди, али тек када оде у печалбу докаже и уновчи своје способности… Да ли ћемо, поред свих ствари које смо већ продали, ставити на добош и истину!? Ипак, још увијек нисмо поражени. Невјероватно је да смо ми уз Русе, преостали дио хришћанске културе који није убачен у центрифуге атлантизма и колико-толико остали своји. Колико дуго још? Зависи од тога да ли ћемо, или нећемо признати Косово. И да ли ћемо одржати Републику Српску. Још увијек нас нису до краја лишили својства и, што је најважније, нисмо изгубили идеју да су наша црква и вјера те наша култура магнетне силе опстанка и наша будућност, а вјеровање и вјечност душе врата слободе… Признавање Косова не би била само незаљечива рана оних који бирају царство небеско над царством земаљским него легализације пљачке која се десила под отрцаном фирмом људских права и бригом за цивиле. О овој, као и о многим важним стварима за наш народ, најбоље је рекао упокојени патријарх Павле чије ријечи стоје на почасном мјесту у осјећањима човјека који је помислио да је његов живот подрум претрпан стварима. Он је рекао – Цар Лазар није имао ништа против царства земаљског, али када је био принуђен да бира између земаљског и небеског онда је он изабрао царство небеско – поручио је овогодишњи беседник на Вуковом сабору.

Кустурица је потом у разговору са новинарима нагласио да, за разлику од Вука Караџића, ми данас „не водимо борбу за свој језик и културу“.

– Суштинска духовност је једини наш спас. Ми смо давно извезли своју радну снагу и сад је ово завршница нове сеобе, а сеобе чине једну од пет кључних тачака у културолошкој историји Срба. Не мора човек да иде у цркву али мора да буде везан ван новчаних токова са својом заједницом. Утолико је тај смисао за реалност постао злокобан, али се надам, издржали смо под Турцима, издржаћемо и под атланским савезом – казао је редитељ.

На питање колико је данас српски језик угрожен он је одговорио да сваки пут кад дође у Београд открије да је једна нова енглеска реч ушла у наш језик.

– Вуков језик опстаје у некој чудној фузији са енглеским који га све више напада. Знамо да енглески језик дневно избаци око сто нових речи. Српски може да буде жртва новог времена, али је мени важно да имамо писце који добро пишу и који увек бивају важнији за будућност од онога хејтовања, или свега онога што се користи за директан превод са енглеског. Ипак ће литература бити та која ће у будућности бити пресудна за памћење које се одвија на основи достигнућа Вука Караџића. Када је реч о вредности Вуковог дела – струка говори о лингвиситици, што је једна категорија у животу људи која може да произведе и политичку димензију. Од српског језика настало је још четири-пет и сви се зову како желе, а то што користе практично фундамент језика којег је створио Вук, којег су стварали сви наши народни писци јесте заправо оно што је из тог хаоса одвојио Вук шетајући и скупљајући народне изреке, систематизујући нешто што до тада није имало своје јединство. Вукову појаву не треба доводити у питање, али је језик жива ствар и у толико је свака примедба коју неко конструктивно искаже, а при том није злурад и није политичка изјава, вредна – рекао је Кустурица.

Градоначелник Петровић рекао је окупљеним поштоваоцима Вуковог дела да су на језику и писму знаменитог Јадранина изникле генерације мислилаца, признатих светских научника са којима се Лозница поноси као колевка великана и да је Вуку историја задала да уреди српски језик, а да он при том није узмицао пред Милошем Великим да укаже да је све у свом животу подредио да испуни оно због чега се родио.

– Вук је знао да се из малих средина боље види како фунционише држава, да су „кавгаџије по правилу грлатије од мегданџија, да се слобода не добија на поклон, већ онолико колико се ослободимо“.  А ученост и знање на дуго време су наша слобода. Знао је, захваљујући својој опредељености „да се најлепши снови о слободи сневају у тамници, те да крај живота никога не чека одвећ задуго и да нико не зна докле допиру његове снаге, ако их не искуша“. Како га је саветовао Немац Гете – рекао је Петровић.

 

Он је поручио и да су улагања у просвету и културу најлепша инвестиција локалне самоуправе, инвестиција која гарантује бољи живот не само данашњим, већ и долазећим генерацијама. 

На саборишту је после беседе уследила позоришна представа „Одбегли принц“ по тексту Бошка Сувајџића у режији Дарка Камарита, а потом и саборско посело на којем се представио Српски културни центар „Вук Стефановић Караџић“ из Бачке Тополе.

Пре завршне свечаности, у Образовно-културном центру „Вук Караџић“ отворена је изложба фотографија „Хиландар“ аутора Рајка Каришића, уметничког фотографа из Београда.

Током 44 посете Хиландару аутор је забележио преко 75.000 фотографија. Само један део представио је у Тршићу.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

У КЛУПЦИМА – Почаст палим борцима

У ВЕЛИКОЈ САЛИ КУР-САЛОНА – Концертом обележили јубилеј хора

дата-матцхед-цонтент-уи-тyпе=”имаге_цард_стацкед” дата-матцхед-цонтент-роwс-нум=”4,2″ дата-матцхед-цонтент-цолумнс-нум=”1,2″