ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (3) – Тајна је у вољи

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (3) – Тајна је у вољи

Љиљана Јеремић из Беле Цркве по занимању је ветеринарски техничар, али никада није радила у струци, већ знање примењује на свом имању. Узгаја свиње, овце, говеда – има 12 млечних грла. Ради тежак посао и каже да јој је подршка породице изузетно важна

Када су се пре 26 година венчали, Љиљана и Милутин су се договорили шта ће радити и од чега ће  живети. Обоје су ветеринарски техничари, Милутин је радио у струци тако да су одлучули да се посвете пољопривреди, а бригу о имању преузела је Љиљана.

– Било је јако тешко када смо почели. Имали смо четири краве и одлучили смо да изградимо нови, савременији објекат у коме ће рад бити донекле лакши за жену. Изградили смо шталу за десет крава, али како је време одмицало а деца расла, трошкови су били све већи тако да смо капацитете повећавали, а то смо учинили и недавно када смо изнајмили шталу у селу, јер нам је то било јефтиније него да је градимо.  Тренутно имамо 35 грла говеда, овце и свиње и обрађујемо 25 хектара, од чега је половина у закупу – прича Љиљана.

Радни дан до поноћи

Подсећа да јој радни дан почиње у 5 сати и да јој тада помаже муж, пре одласка на посао, а у подне и увече брига о стоци је на њеним леђима. Радни дан јој се најчешће завршава око поноћи.

– Јака воља је веома важна. Човек уме да “потоне”, све му досади, уморан је, нема одмора, али мора даље. Е, ту је подршка породице најважнија. Деца ми дају снагу, њихов успех ме гура даље јер због њих све ово и радим. Желим да им омогућим бољи живот (ћерка је медицинска сестра и ради у Клиничком центру у Београду, а син је студент четврте године ветерине у Новом Саду). О њима мислим, а о себи размишљам само како да ме здравље послужи, да могу да радим да што више њима помогнем – поносно каже Љиљана.

Истиче да потиче из имућне породице, али и да никада није чекала да јој родитељи помогну, да јој дају неки динар, већ да се увек трудила да сама заради. Није желела да буде бескорисна чекајући туђу помоћ.

– Одувек сам желела да живим од свог рада. По завршетку средње школе, нисам чекала да ме неко запосли, већ сам то учинила сама. Основала сам такси службу, али нисам превозила путнике, већ робу за продавнице и тако почела да зарађујем. У то време (1993) било је јако тешко да неко запосли жену као ветеринарског техничара. Било је предрасуда, говорили су да је то мушки посао, да није за жене и да сам погрешила школу. Искрено, волим тај посао и добро се сналазим тако да понекад помажем мужу. Не држи ме место и никада не бих могла да радим канцеларијски посао. Волим природу и пољопривреду и ово што ја радим не може свако, без обзира на вољу. Ово је тежак посао, али навикне се човек. Од овога што радим могу да зарадим и својој породици обезбедим пристојан живот – поручује Јеремићева.

Неколико добрих идеја

Љиљана каже да је она сељанка и да се тиме поноси, али и да воли да се дотера и да лепо изгледа.

– Дајте ми пола сата да се средим и онда реците да ли се бавим пољопривредом, да ли музем краве, чистим шталу, радим тешке послове, или сам запослена у некој установи, радим у некој канцеларији. Држим до свог изгледа и не желим да од овог посла пропаднем. Потребна сам као мајка, супруга, као члан овог друштва који може да допринесе напретку заједнице. Има много начина на селу да жена заради, а у граду их је још више. Убијају нас глупа уверења да је жени место код куће, а тога је највише на селу, али и нека врста лењости јер знам много жена које су “умртвљене” и тешко их је покренути.

Јеремићева каже да воли свој крај и да се одувек борила за њега као члан Савета месне заједнице и да то ради и сада. Сматра да би све много боље функционисало када би било мање папирологије.

– Имала сам много идеја док сам била млађа, много тога је и остварено, а и сада са много воље настојим да помогнем развоју овог краја. Пољопривредници немају много времена да се баве папирологијом, а морају. Било би добро када би им се на неки начин олакшала процедура. Овако када желе да заврше било шта у Крупњу морају да издвоје цео дан. Много се губи на чекању. Можда би у институцијама које су важне за пољопривреднике требало одредити дан за њих и на тај начин смањити гужве, а опет ефикасно и на време завршити посао. Овако смо стално у “фрци”  са временом и често пропустимо нешто што је веома важно за наш посао – каже она.

Љиљана подсећа да користи субвенције, али и да није добро информисана па се деси да закасни да поднесе захтев за доделу. Нема времена да прати медије, нити да иде у саветодавну службу у Крупњу и каже да би било добро да пољопривредни стручњаци и представници локалне самоуправе задужени за пољопривреду више времена проводе на терену како би их на време упознали са најновијим подстицајним мерама.

В. Ст.

Пројекат подржава Општина Крупањ

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (2) – Знање и способност немају пол

ВРЕДНЕ ЖЕНЕ РАЂЕВИНЕ (1) – Оне могу све

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )