ТИНЕЈЏЕРИ И ЗАВИСНОСТ ОД ВИДЕО-ИГАРА – Нестваран заклон од стварности
Људи, нарочито млади, незадовољни својим стварним животом, у немогућности да изнађу решење, беже у свет видео-игара који им омогућава привремено уточиште. Због нервозе и пораза у игрици неки су ломили мишеве, тастатуре, слушалице, чак и мониторе. Статистички подаци о овој врсти зависности не постоје јер се овакви случајеви не пријављују, каже клинички психолог Живка Мићановић Цвејић
НАПОМЕНА: Имена су измењена за потребе текста
Зависност је један од највећих проблема данашњице. Постоји више врста зависности, као што су она од разних дрога, алкохола, никотина, коцкања… Заправо, свака претерана потреба за неком материјом или нематеријалном ствари уз несавладиву жељу да се настави са њеним узимањем јесте зависност. Не тако давно појавила се зависност која је тема овог текста – зависност од рачунара.
Разговарао сам са четири дечака различитих година, али исте потребе – да проводе време играјући видео-игрице. Свима сам поставио иста питања, углавном добио различите одговоре, осим на једно на које је одговор био исти. На питање да ли су икада поломили нешто због нервозе проузроковане играњем видео-игара Дејан (16), Марко (15), Угљеша (14) и Младен (13) кажу да су у више наврата ломили мишеве, тастатуре, слушалице, звучнике па чак и мониторе. Дејан један од таквих момената описује овако.
– Када сам изгубио у “Фортнајту”, у изливу беса сам преполовио тастатуру, миша сам бацио на зид, а монитор ударио песницом тако да се у моменту изгубила слика.
Ова реченица говори много о лошем утицају видео-игара на психу, а овакви изливи беса не морају се односити само на ломљење ствари, већ могу изазвати и физички сукоб са неким.
Занимљив је и одговор на питање колико времена дневно проводе за рачунаром. Сва четворица су се сложила да је распустом то између четири и седам сати дневно, а током школске године мање, од два до четири сата. Претерано седење за рачунаром може довести и до здравствених проблема, што потврђују Дејанов и Младенов пример. Младен је због превише времена проведеног испред монитора покварио вид и почео да носи наочаре, а Дејан је због занемаривања физичке активности добио дијабетес – шећерну болест. Тако дуго седење за рачунаром и играње игрица води стварању и других штетних навика.
– За компом проводим између пет и седам сати дневно и у том периоду попијем три, четири лименке неког енергетског пића само зато да бих могао дуже да останем будан – каже Марко.
Клинички психолог Живка Мићановић Цвејић каже да су сигнали да се код младих појавила зависност вишесатно коришћење рачунара, раздражљивост у моментима када им се прекине боравак за компјутером, запуштање личне хигијене, односно личног изгледа, пад реалних социјалних контаката… Колико је ова врста зависности распрострањена у Србији не зна се.
– Статистички подаци о овој врсти зависности не постоје јер се овакви случајеви не пријављују. Већина њих остаје тако годинама, живећи без потраге за одговарајућом медицинском помоћи. Тек однедавно ова болест почела је да се лечи у специјализованим институцијама. Лечи се тимски, у разговору са дететом, а по потреби укључују се и психијатар, дефектолог, социјални радник, психотерапеут и педагог. Лечење је, иначе, дуготрајан процес. Ова зависност је опасна зато што једноставно “усиса” младог човека у свет видео-игара где он губи сваки контакт с вршњацима, или породицом, и запоставља најлепши део живота. Губи све битне сфере свог живота, постаје социјално несигуран те му је лакше да буде за монитором – објашњава Мићановић Цвејићева.
Како каже, људи обично мисле да је зависност од рачунара есклузивитет младог човека, али то није тако. Зависност од видео-игрица није данас непозната ни код одраслих па су тако забележени и примери универзитетских професора које је она узела под своје. Узбуђење које игрице доносе, другачија стварност, измештање из реалног света и свега што он доноси неки су од разлога зашто се људи окрећу виртуелном. Угљеша то потврђује.
– Игрице играм јер ми пружају могућност да будем неко други и да бар на неколико сати побегнем од реалности у неки други свет. Тамо је све другачије и оно што ми овде не прија у том свету не постоји – каже Угљеша.
Овај одговор, можда је и суштина проблема. Људи, нарочито млади, незадовољни својим стварним животом, у немогућности да изнађу решење, често суочени са неразумевањем околине, беже у свет видео-игара који им омогућава да пронађу, макар и привремено, уточиште.
Алекса Филипчевић
Текст настао у оквиру “Летње школе новинарства” Локал преса и Дојче веле академије.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ПРОБЛЕМИ БИЦИКЛИСТА У ЛОЗНИЦИ – Мало места за безбедну вожњу
БЛИЗАНЦИ МИЛИВОЈЕВИЋ – До индекса брдо успеха
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
