НАШИ СМО – Печалбари

НАШИ СМО – Печалбари

У понедељак се поздравих с другаром који се исељава у Канаду. Недавно је одржао концерт са својим бендом за публику у дворишту гимназије и није се штедео, ни глас ни срце. Такав је био и на рукометном терену, а, како сам чуо, ђаци којима је предавао физичко и колеге с којима је радио обожавали су га. Рекао сам му још оног дана када сам сазнао да пакује кофере, да се чува, да брине о породици и нека покуша да им омогући бољи живот. Ако пожели, вратити се има где. На растанку нисмо много причали, али стиском руке сам му рекао све. Онако, зарозане душе отишао сам да не види кнедлу у грлу која ме притисла. Осипају се млади људи, као запаран вунени џемпер.

Иначе, одлазак младих у свет Србију годишње кошта и до две милијарде евра! Ово је податак изнет на основу истраживања Института за развој и иновације, који сам прочитао на интернету ових дана. У разјашњењу те тврдње наводи се да се најдиректнији губитак мери новцем уложеним у њихово образовање те се истиче пример школовања једног лекара које кошта око 55.000 евра, док по подацима истог извора четворогодишње студије коштају 30.000 евра, а средњошколско образовање 10.000 мање. Како год, иако се тачан број оних који одлазе из наше земље не зна, процене су да је та бројка и до 49.000 људи годишње. Када некога питате зашто то чини, углавном као разлог за одлазак у печалбу наводи лош стандард и неуређеност државе. То их тера из Србије. Није ова појава од јуче, траје то деценијама, али ме јаче зажуљала ових дана јер сам у само једној недељи сазнао да чак четири моја другара намеравају до јесени да оду из Лознице и Србије. Неки пробно, а други заувек. Нису сви ни истог годишта а ни образовног степена, али им је заједничко то што сви и овде имају посао. Већини и супруге раде, али, ипак, желе да иду. Један ће у Немачку, другом је Швајцарска обећана земља, трећи на Аљаску, а на почетку поменух другара који је у уторак већ отишао у Канаду. Зар је свугде боље него овде, питам се, иако знам одговор јер и раније су одлазили и, углавном, тамо остајали. Ваљда зато што су нашли то – боље. Тачно је да ови с краткорочним плановима од три до шест месеци иду да испипају терен, да брже зараде за тренутне потребе и планове, има и оних које су кредити притисли као стена Сизифа, али има и оних који кажу да ће, ако буду могли, само понекад навраћати да обиђу родни крај. Исељавају се с намером да започну нови живот на другом континенту, међу другим људима и у другачијем окружењу.

Можда ја то доживљавам превише емотивно, можда је пола века живота превелика бројка за одважну одлуку и ново кретање са стартне позиције, али, признајем, дивим се тим људима који имају чврсту вољу да нешто промене, да се отргну и искоракну напред. Свако кује своју срећу, али треба имати и петљу па оставити све и кренути у ново. Немамо је сви. Ето, према резултатима истраживања “Зашто људи желе да оду из Србије”, које је спровела организација “Србија 21” током јуна и јула 2018. године, 22 одсто грађана потенцијално жели да се исели из Србије, што и јесте и није велика бројка. Сви они желе боље плаћен посао и мирнију државу, што подржавам, али већина ће ипак остати овде. Колико ће та већина још тапкати у месту или ићи уназад, видећемо. Читам да између 400 и 450 хиљада људи од 18 до 29 година размишља о одласку из земље и капирам да неће сви отићи, али је суштина у томе где су њихове мисли упрте, како планирају свој живот и да ли су спремни за озбиљне промене. У поменутом истраживању се наводи и то да 92 одсто анкетираних каже да живи боље у иностранству него у Србији, а на питање због чега им је боље у иностранству 37 одсто анкетираних истиче бољи животни стандард, 13 одсто уређену државу, а шест одсто безбедност. На питање да ли ће се вратити у Србију, 41 одсто испитаних то не планира, док би се 35 одсто вратило, али тек када буду у пензији. Чак 90 одсто њих каже да будућност своје деце види у иностранству. Та деца више неће бити печалбари, а о пореклу ће слушати тек ако некада сврате на летњи одмор или због неке друге светковине. О чему ће им родитељи причати – то је већ питање носталгије.

Шљива ће овде сигурно бити, али плашим се да ће и једна бити превелика.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Рмбачење

НАШИ СМО – Одраз

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )