ЈОВАН ПОПОВИЋ О СЛАВНОМ ОЦУ МИЋИ ПОПОВИЋУ – Мића је био дирнут признањем Лознице

ЈОВАН ПОПОВИЋ О СЛАВНОМ ОЦУ МИЋИ ПОПОВИЋУ – Мића је био дирнут признањем Лознице

Када је пре три деценије Лозница донела одлуку да за свог почасног грађанина прогласи академика Миодрага Мићу Поповића, сликара, филмског режисера, писца и ликовног критичара, признати уметник иза себе је већ имао значајну каријеру и низ признања. Ипак, сазнање да ће у родном граду понети ово звање посебно га је обрадовала

Предлог да се у част Миће Поповића отвори и легат, додатно је гануо и мотивисао знаменитог Лозничанина да у то име завешта нека од својих најзначајнијих уметничких дела. О тим данима на манифестацији “Мићини и Верини дани”, говорио је прошле седмице Мићин син Јован Поповић, драматург и један од аутора текста посвећеног српском сликару у 18. броју часописа за историјску културу Јадра “Призор”.

– У тексту који сам написао у најновијем броју, присетио сам се доба од пре тридесет година када је установљена ова спомен-галерија и колико је тај догађај значио мом покојном оцу. Заиста му је значио. У то доба је већ добио разна друга признања али му је ово прирасло за срце, вероватно из сентименталних разлога и због тога што се радило о Лозници, граду у којем се родио и провео рано детињство – казао је Јован Поповић.

У свом ауторском тексту је записао да је Мића Поповић већи део живота провео сликајући практично без престанка. Навео је пример да, док је телефонирао, слушалицу би држао левом руком, а десном је, и у таквим ситуацијама, цртао и правио крокије.

– Деценијама за свој рад није примио никакво друштвено признање или награду. Чак и када му је једна била додељена, на уручење је морао да сачека петнаестак година! Ова невесела ситуација драстично се променила током последње петине сликаревог живота. Одједном су награде и похвални осврти на Поповићево дело почели стизати са свих страна и са различитих адреса. Навикнут на живот без њих, уметник је нове околности прихватио са захвалношћу, али и са разумљивим (ауто)ироничним одмаком. Као сликарев син јединац могу да посведочим да је у оваквом Мићином понашању постојао један изузетак. Тај случај се догодио пре тридесет година када је покојни Милинко Жугић, тадашњи потпредседник општине лозничке, дошао у Поповићев атеље у Српској академији наука и уметности, да би сликару саопштио да је проглашен за почасног грађанина Лознице. Мића је остао дирнут и истински почаствован. Али, господин Жугић није дошао сам, стигао је у пратњи амбициозне, младе сликарке Снежане Нешковић Симић, која је старом академику предложила отварање спомен-галерије у Лозници. Идеју да један репрезентативан сегмент свог стваралаштва завешта родном граду, Мића је прихватио са одушевљењем – подсећа Јован Поповић.

Како је потврдио, предложена идеја брзо је и реализована па је те 1989. године песник и академик Матија Бећковић отворио легат Миће Поповића у Лозници, у кући Катића, на данашњем шеталишту у Улици Јована Цвијића. Већ после три године легат је допуњен и одабраним делима Мићине супруге, сликарке Вере Божичковић Поповић, тако да је уметнички брачни пар добио простор у коме су њихова дела чувана и сачувана од заборава.

– Јасно је да без напора и великог ентузијазма свих запослених у галерији и граду Лозници, легат не би успео да, током протеклих деценија, оствари своју основну функцију, која се огледа у представљању ликовних радова двају значајних српских уметника из друге половине прошлог века новој публици. Мислим пре свега на млађе генерације, ученике школа, чија сам запажања о изложеним делима, са великим задовољством, читао у књизи утисака постављеној у галерији. Такође, легат је гостима из иностранства омогућио увид у рад српског сликарског брачног пара. Нашој средини често не недостаје мара и бриге за сопствено културно наслеђе, али је, нажалост, оваква приљежност скоро редовно кратког даха. Не траје дуго. Галерија у Лозници јесте драгоцен и редак пример да се брига о уметничкој заоставштини може водити и на дужи низ година – навео је Јован Поповић  и додао да се у том смислу  предосећање и одлука његовог оца о уступању сопствених дела на чување родном граду, испоставила као мудра и далековида.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ИГОР МАРОЈЕВИЋ У ЛОЗНИЧКОЈ БИБЛИОТЕЦИ – Представио нову књигу „Туђине“

СИНОЋ У КЛУБУ „КОД МАЛИШЕ“ – Нова књига о српским филмовима

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )