НАШИ СМО – Бакшиш
Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао износ), да је од те државе добио све што му законом следује, да плаћа стан нешто скупље, али да и за то има помоћ општине од око стотину евра, ду су му бесплатни лекови, повлашћена месечна вожња у градском саобраћају, да има довољно “да једе и пије и нешто приштеди”. Онда је наставио да износи догађај који му се десио, желећи да дочара ниво поштења тамошњег народа. Укратко, помажући земљаку из Србије да набави делове за возило, отишао је до специјализоване радње где му је трговац педантно дао све информације и цене. Каже, потрајало је то скоро сат, па је пожелео да части радника поштујући његово утрошено време. Извадио је 10 евра, на шта се трговац брецнуо и објаснио да то није потребно јер је само обављао посао у интересу пословања. Дакле, бакшиш није прошао. Сплетом околности, истог дана је наш човек остао без торбице са папирима и ценама делова, али и документима и око 300 евра у кешу. Глава га заболела од муке, али после три дана је позван из полиције да дође по свој новчаник. Срећан је отишао и у неверици дочекао тренутак када се уверио да је у торбици све на свом месту. Онда је покушао да части полицајца с којим је обавио примопредају, али је и ту осетио непријатност када му је овај одбио бакшиш. Ова прича ме подести на Закон о здравству који у Србији однедавно омогућава да частите, да не кажем дате бакшиш и лекару који вас лечи. Можда ова реч у овом контексту звучи непристојно, али, можда је и излишно помињати је када се зна колике су српске плате и пензије, када је незапосленост део наших живота и већина једва саставља крај с крајем, а када је за здравствене услуге већ плаћено кроз разна законска осигурања. Негде прочитах да је напојница настала у Енглеској, мада данас Енглези често не дају никакав или врло мали бакшиш, за разлику од пословично шкртих Шкота, који се данас налазе при врху листе најгалантнијих гостију и муштерија. Анкета, спроведена међу келнерима, показала је да су најшкртији гости Грци, Италијани и Енглези, а највећи каваљери Американци, Руси и Немци. Како ће бити у Србији са лекарима и другим медицинским радницима, тек ће показати нека будућа анкета. Искрено, још увек верујем у лекарску етику и њихову доследност Хипократовој заклетви коју су дали, тако да се надам да нећемо ићи у болницу као у кафану (да не кажем кланицу). Да нећемо прво гледати у новчаник или неки штек “за црне дане”, па тек онда кретати на нужан преглед или, далеко било, медицинску интервенцију. Неће, ваљда, на вратима доктора стајати истакнут ценовник, иако им је по новом закону, који је усвојен 3. априла, сада допуштено да приме неновчане поклоне у вредности до 462 евра! Очекујем да неће то чинити болесним пацијентима, иако ти прописи предвиђају да здравствени радници у Србији смеју да приме неновчани поклон чија појединачна вредност не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара (23 евра), а укупна вредност не прелази просечну нето плату од 54.521 динара (462 евра). Без обзира на то што се то више неће звати митом или корупцијом, не верујем да ће медицинари шурити људе цифрама (поклонима) као да су дошли да бирају нови аутомобил или јахту, а не на операцију жучне кесе, слепог црева, кука, катаракте или нечег другог. Сви знамо да су задовољни пацијенти и до сада награђивали поклонима своје лекаре, али било би сулудо да болница од сутра постане бувља пијаца на којој ћемо се нагађати колико нешто кошта. Како да прихватимо ситуацију да жена крене код гинеколога на преглед а да јој он после тога узме, рецимо, 66 евра (сат од 23 евра, виски од исто толико и кравату у истом износу, на пример). Легализацијом бакшиша све се може посматрати другачије а све здравствене тегобе третирати као комади намештаја чија је вредност различита у зависности од величине, квалитета, брзине израде, или утрошеног материјала. Наши људи плаћају здравствено осигурање и зато држава треба да смисли пристојнији начин да квалитетне здравствене раднике задржи у земљи, а не да им пацијенти то надомешћују било каквим поклонима.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Туђе цени, своје заборави
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
