У ТРОНОШИ НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК УПАЉЕНЕ РАТАРСКЕ СВЕЋЕ – Светлост јадарског краја

У ТРОНОШИ НА ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК УПАЉЕНЕ РАТАРСКЕ СВЕЋЕ – Светлост јадарског краја

 

Пред олтаром манастирске Цркве Ваведења Пресвете Богородице у Троноши, јуче су, на Велики четвртак, упаљене нове ратарске свеће. Две свеће, тешке по више од 40 килограма и високе око метар и по, излили су од чистог воска мештани Корените и Тршића, односно Зајаче, Пасковца и Горње Борине. Оне ће бити паљене недељом и о празницима током литургије.

Мештани Корените, у чијем се атару и налази Манастир Троноша, и Тршића изливају своју свећу у манастиру, док они из Зајаче, Пасковца и Горње Борине своју доносе на раменима кроз шуму.  Састају се код Капеле Светог великомученика Пантелејмона, односно чесме девет Југовића, и заједно, уз звоњаву црквених звона, одлазе у манастир. Након што носећи свеће обиђу круг око цркве, уносе их и постављају испред олтара па их, после освећења, пале.

Свеће остају у цркви до пред Васкрс наредне године, последњи пут горе на Цвети, а онда се оно што остане од њих, претапа са новим воском тако да свака нова садржи и део старе. Како каже архијерејски намесник лознички Драган Бајић, ово је јединствен обичај у целом православљу.

Векови су прошли, а та традиција још увек живи јер када обичај извире из вере и када је у служби Богу, онда има снагу. Народ није клонуо духом ни када су долазили освајачи, обичај живи и верујемо да ће живети. Дирљиво је што су то ратарске, или тежачке свеће, које Богу као дар приносе људи који од труда својих руку једу хлеб свој. Најлепши дар јесте восак који пчела сабира и као што она сакупља оно што је најздравије и чини један леп плод, тако и ми треба у животу да сакупљамо оно што је лепо, животно и да од тога стварамо слику живота и претачемо је у стварност. Шта је порука светлости свеће? Да светлимо као Бог што светли, као што је живот светитељски и да наша душа и наш живот буде светлост. Управо те свеће данас су светлост овог краја – каже Бајић.

Не зна се поуздано када је установљен овај обичај, али се зна да је задржан и у ратно време, само што су тада свеће биле мање. Оне се, иначе, изливају у вери да помажу да усеви добро роде и да буду сачувани од временских непогода, као и да је давање прилога за њихово изливање добро за здравље укућана.

Драган Секулић (60) из Зајаче већ 20 година учествује у изливању и ношењу свеће. Како каже, није лако донети је кроз шуму, иако се људи смењују, али то, ипак, никоме не пада тешко. Осамдесетогодишњи Бранислав Стевановић из Корените каже да од 1975. године последње среде пред Васкрс излива ратарску свећу.

– Тада је било доста мојих вршњака, а сада сам остао сам међу овом омладином. Већ 44 године учествујем у изливању свеће која нам воћњаке и поља штити од града. Нема у Европи оваквог обичаја – каже Стевановић.

Овај обичај је пре седам година уписан на листу нематеријалног културног наслеђа Србије.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

У СУСРЕТ ВАСКРСУ – Етно-базар у пешачкој зони

У ОШ ”КАДИЊАЧА” – Одржан ”Предваскршњи вашар”

 data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )