УЗ ПРЕМИЈЕРУ ПРЕДСТАВЕ “МОСКВИЧЕМ ДО ПАКЛА” – Животна прича на сцени позоришта
Позоришна представа “Москвичем до пакла”, која је премијерно изведена 20. марта на Новој сцени Београдског драмског позоришта, побрала је одличне критике, али и изазвала велико интересовање публике која већ тражи карту више за репризна извођења 1. и 15. априла. Писац ове аутобиографске приче је Златко Грушановић, Лозничанин који се од студентских дана преселио у престоницу, где је завршио школовање и изградио каријеру
Својим вршњацима и суграђанима Златко Грушановић је познат као музичар и басиста у некадашњем рок саставу “Психијатри”, а онда као професор српског језика и књижевности и вишегодишњи директор београдске ОШ “Вук Караџић”. Однедавно је директор Завода за унапређење образовања и васпитања, а у позоришне воде први пут је закорачио причом коју је лично доживео, комадом који “дотиче тему о којој се ретко говори: грижој савести проистеклој из фаталних последица саобраћајног удеса, због немара или случајности”. Позоришна представа “Москвичем до пакла” приказује истинит догађај, суочавање са последицама стравичне несреће у којој је погинула девојка главног јунака, дата кроз мешање кошмарних и реалних сцена, са црно-хуморном нотом.
– Писао сам од времена када сам уписао књижевност, песме, кратке приче, а онда и драму. Тада сам и одлучио да одем на ФДУ на постдипломске студије, а овај комад написао сам 2001. године. Текст је написан после саобраћајне несреће у којој сам изгубио девојку. Прошло је толико година док нисам поделио ту причу на сцени и у позоришној представи са другим људима. Драма “Москвичем до пакла” је аутобиографска, остало је уметнички чин глумачке екипе и редитеља. Ликови, радња и заплет су искључиво у драматуршкој функцији. Саобраћајна несрећа при брзини од 48 на сат и један живот је нестао. То је аутобиографски. Емоције, лирски пасажи и цео комад је у функцији смисла и бесмисла, живота и неживота, а пре свега одговорности према преживљавању која уследи после сваке несреће – каже за ЛН Златко Грушановић и додаје да није желео да оде с овог света а да ту драму не види на позоришној сцени.
У односу на текст за читање, доста тога је додавано од стране редитеља и свих глумаца који су препознали Златкову емоцију. Сада је то, како истиче, уметничко дело свих њих заједно.
– Представу је режирала Марија Барна Липковски, а у главној улози је Иван Заблаћански. Поред њега у представи играју Маја Ранђић, Милорад Дамјановић, Милена Павловић Чучиловић, Владимир Пауновић, Вања Станковић, Даница Ристовски и Ненад Гвозденовић. Драматург је Лука Курјачки, сценограф Невена Продановић, костимограф Тијана Сићевић, а композитор Владимир Пејковић. Написао сам још три комада који као и овај чекају први погодан моменат појављивања, а можда ће остати у “дигиталној фасцикли” као сведочанство мојег ослобађања емотивне тескобе – поручује наш саговорник.
Златко је основну и средњу школу завршио у Лозници, дипломирао на Филолошком факултету, група српска књижевност и језик са општом књижевношћу, а магистрирао на Факултету драмских уметности, на студијама науке о позоришту са магистарском тезом “Драматургија Љубомира Симовића”. За допринос развоју образовања и васпитања, 2015. године је добио Светосавску награду. Надамо се да ће и лозничка публика ускоро видети на сцени његов први позоришни текст.
С. Пајић
Фото: Сцена из представе
ПРОЧИТАЈТЕ И…
СУСРЕТ СА БРАНКИЦОМ ДАМЈАНОВИЋ – Многи од нас преспавају живот
КОНЦЕРТ КАЛИОПИ У ЛОЗНИЦИ – Одсањано отворених очију
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
