НАШИ СМО – Ћуткање
Нашалим се пре неко вече са комшијама да би било добро организовати митинг подршке нашим језерцима на путу иза зграде јер то је реткост у данашње време, можда бисмо могли да профитирамо, кажем, да набавимо патке, направимо рибњак, убацимо којег лабуда и уживамо. Не бих се у то кладио, прихвати шалу један од њих, још једна добра киша и ето неког са идејом да овде прави мини-хидроелектрану. А, да прогласимо ово блато за лековито, па да издајемо собе или да пакујемо у кесе и продајемо, питам ја. Е, та већ није лоша, каже он, али да сачекамо да се поново запуши канализација и да ови из “Водовода” још мало прекопају. Може, кажем ја , али шта ћемо са овима из двојке. Они немају улаз из Светог Саве, само овај из блата, мислим, парка. Буниће се. Неће, каже, други. Навикли су. Како су се навикли када је то парченце стазе које имају стално или блатњаво или заузето неким аутомобилом, пита онај први. Не, не нису се навикли, кажем ја, јадала ми се комшиница пре неки дан како је срамота блатњавих ципела и блатњавих кола. Могу да замислим колико тек блата унесу на ципелама у кућу.
Ето, увек ми се испречи неки проблем када размишљам о бизнису, каже комшија.
На мене не рачунајте, огласи се и трећи. Нећу да ми неко приговори како хоћу да рушим власт преко блата! Да ли се шали или је озбиљан, не познајем човека, па не могу да проценим. Добро, кажем. А, да позовемо комшу одборника и он је власт, па да заједно видимо шта нам је чинити. Нисам за то, ако ћемо некога да зовемо, зваћемо градоначелника, каже онај први. ОК рећи ћемо, хајте да заједно размотримо могућности – да ли да ми правимо бизнис планове или ви да ово средите. Само, моменат, каже други – мораш бити одређенији, шта ти значи то да средите. Асфалт, брате и тачка. Ја бих пристала и на ризлу, шта год само да будем сигурна да нећу изврнути ногу на некој џомби два дана пошто оде њихов грејдер.
Ала сте ви залудни, опет се убацује онај трећи. А, Ви сигурно имате неку бољу идеју, кажем у толерантном духу, не познајем човека па не бих да га провоцирам. Немам, каже он, али нећу да ме неко повезује са овим букачима. Којим букачима, бре? Видиш ли ти где живиш, заоштри онај први. Јеси ли ти нормалан, пита онај други. Немојте, молим вас, покушавам да смирим ситуацију. Само се шалимо, кажем. Ма каква шала, опет ће онај трећи. Господине, срели смо се случајно, сви смо застали на истом месту гледајући како да заобиђемо ове баретине. Не дижемо устанак, кажем уз осмех да одобровољим човека којег не познајем. Није тачно, каже први. Ми заправо покушавамо да преко ових бара срушимо АВ лично, шта ћеш сад? Будале, чуће вас неко, каже забринути комшо све вртећи главом.
Ено комишије Р. он је доушник, све ће пренети што смо причали. Види како се прави да као бирка како да прескочи бару, а у ствари прислушкује. Надрљао си, нико те неће опрати, виђен си, прихвата провокацију онај други. Немам ја ништа са вама. Да сте нормални, гледали бисте своја посла, не да се комшо.
Комшија, забога, ово су наша посла. Овде живимо, ваљда је нормално да тражимо да не газимо по води и блату. Видите ли на шта ово личи. Да је у било ком селу овакав пут, у било ком сокаку, већ би дигли месну заједницу на ноге, а ми се само шалимо са својом муком, покушавам не знам ни сама шта. Да уплашеног човека смирим, да му објасним да му не прети никаква опасност, бар не од мене, ову двојицу познаје дуже него ја, ваљда зна шта је шала, а мука је заједничка. Ма, не вреди. Да рушите Вучића, срам вас било. Јесте, баш њега, каже први. Ништа лакше од тога, прихвата други. Ето Јутка напаствује жене, а Вучићу преседа. Срушиће га Јутка, љупкањем, готов је. Ништа од букача, Јутка је тај. Xаба ме ћуткаш.
А, ти си био и остао будала. Цео живот ти прође у спрдању, грди га комшија. Чуће те неко шта лапрдаш, имаш децу. ‘Оћеш да њима преседне што им је отац такав.
А, какав сам то ја? А, какав си ти? Цео живот ти прође у ћуткању других. Ти ћути до миле воље, твој проблем, али мене остави више. Аман људи, шта вам је, покушава да их измири онај други. Да ли сте нормални.
Извините на шали, рекох, да сам знала ћутала бих. Ћуткала бих, насмејах се. Е, благо Вама, прекори ме комшо и оде.
А, шта ћемо са овим јадом иза куће. Да ипак позовемо градоначелника да види, питам. Како хоћете, рече онај први. Лепо се испричасмо, рекох. Какав мрак, треба преко блата прећи.
Зорица Вишњић
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
