НАШИ СМО – Утопија
Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из адолесцентског модела понашања који се своди на бурне реакције из прве, ситне провокације, својеглавост умотану у енормну количину сујете која сваку критику доживљава као напад?
Власт, опозиција, исти ликови деценијама коло воде и понашају се као да их је лекција зрелости заобишла неповратно, а ону о моралу, истини и етици тек су понеки окрзнули. Част изузецима. Ово што се дешава последњих месеци, када се вређања и пљувачина свакодневно умножавају, расту као грудва на падини, за сваког је пристојног човека неприхватљиво. Као увређене снаше препуцавају се ко је када и коме шта урадио, надмећу се ко је коме више сместио, дубље му прстом прочачкао рану, гурнуо чачкалицу у око, истина је неважна, важно је ударити јаче. Засада само језиком, саопштењем, насловом, спотом. Засада. Замислите да се пробудимо једног дана, а оно све другачије. Опозиција каже да је власт урадила то и то добро, ово је могла боље, а ово није добро. Власт каже да су захтеви опозиције оправдани за то и то, призна да је погрешила тамо, али и укаже опозицији у чему њихове примедбе нису оправдане. Онда седну за сто па уважавајући једни друге, без епитета којима се свакодоневно часте, утврде шта би требало радити боље, које грешке исправити да свима, односно народу буде боље. Изађу на изборе у којима имају исти третман у медијима, па износе само своје програме, не вређају другу страну, не говоре о “њима”, о “лоповима, криминалцима, кретенима, издајницима, државним непријатељима” и слично. После гласања поражени честита победнику и настави се даље. А обе стране имају исти интерес, не да напуне џепове, унизе губитничку страну, позапошљавају своје, него да држава напредује, а народ живи што боље. Да млади не одлазе, да стари гледају како им унуци расту пред очима, и сви живе као нормалан свет.
Утопија, или баш и није ако би се сви дозвали памети. Ионако нас је све мање, а и даље се делимо на ове и оне, као да нам није довољно непријатеља са стране. Нама је потребан систем. Онај који ће увек бити ту, који ће важити без обзира да ли влада Курта или Мурта. Могу се људи на власти и странке звати различитим именом, али без нормалног система, уређеног друштва где ће се знати јасно шта се сме, а шта не сме, шта је кажњиво, а шта није, нема среће. Правила морају бити иста за све и свакога без обзира на то ко му је тата, колико му је дебео новчаник, или како му се зову странка, или партија. То је једини рецепт за уређено и нормално друштво, које неће свакако бити идеално, али се може максимално примаћи томе. Да ли је нормално да се без икаквих доказа прозивају и погрдним именима називају људи само зато што мисле другачије, да се прети нечијој породици, да се блате људи без икаквих чињеница. Није.
Свака власт мора знати да ће кад–тад бити опозиција, и да ће све оно што она чини својој опозицији када се улоге промене она чинити њој. Да ли је нормално да човек у пензији на питање да ли је “ишао у протестну шетњу” одговора “Хтео сам, али не могу. Деца ми раде на одређено, могу имати проблема”. Можда и неће, али какав је то амбијент у коме је неко доведен до таквог размишљања? Кад прихватимо могућност другачијег мишљења, не видимо га као непријатељско, а пре моменталног одбијања га размотримо, можда нам буде боље. Овако смо укопани у поделе. Јачи ће наметати правила игре, а када се точак окрене онда ће тлачени да врате истом мером и краја нема. Статус Србије опао је са слободне на делимично слободну земљу због, наводи се, “погоршања у спровођењу избора, континуираних покушаја владе и савезничких медија да поткопају независне новинаре кроз правно застрашивање и кампање клевета”, оцена је Организације “Фридом хаус” у новом извештају “Слободе у свету 2019”, пише “Политика”. Још један знак да је време да одрастемо и не понашамо се као бубуљичави тинејџер.
Или нам је драже овако, да животаримо и гунђамо стално, час на Курту, час на Мурту, а они само јашу.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
