НАШИ СМО – Избори
Под овим, истим, насловом и скоро под истим датумом прошле године написала сам колумну коју сам повукла и уместо ње, нажалост, написала другу под насловом “Оливер”. Када бих данас, годину дана касније, објавила обе, видели бисмо да у Србији ништа не губи од актуелности када је политика у питању. Дакле, у 2018. ушли смо после двомесечног нагађања да ли ће на пролеће бити избора, баш као и ове. Подилазећи својој лењости потражила сам тај текст мислећи да бих могла да га рециклирам, што не би требало да буде никакав проблем да није пар ситница. У сваком случају, док не дођемо до тога, ево из тог необјављеног текста једног пасуса који је дошао после подсећања да се за прве ванредне изборе СНС одлучио непуне две године након доласка на власт 2012. године, па након тријумфалне победе 2014. опет без преке потребе.
“Та два политичка каприца коштала су грађане Србије 5,4 милијарде динара – око 45 милиона евра. Када власт нема подршку грађана, када изгуби већину у парламенту и када не доноси резултате, онда не треба питати колико кошта да оде. Међутим, СНС има стабилну већину и, по сопственој оцени, Владу која ради у најбољем интересу грађана Србије, а има и опозицију која се не отима за ванредне изборе. Чему онда, непотребан трошак и изгубљено време за прече државне послове?”
У том тексту објавила сам и рачуницу да се за 45.000 евра могло саградити 18 вртића, 12 школа и исплатити 117.000 просечних плата и вероватно лечење у иностранству све болесне деце. Колико смо стварно губили на непотребним изборима није до краја нико израчунао јер вероватно је тешко сагледати шта је све могло да се заврши за 11 месеци колико, примера ради, није радио парламент у време два ванредна изборна циклуса или зато што је две године цела земља била под повишеном политичком тензијом.
И ево сада тих пар ситница које чине разлику између јануара прошле и ове године. Дакле, у међувремену догодили су се грађански протести, први озбиљнији који су унели енергију у летаргични део бирачког тела. Чак и ако би протести сутра престали, енергија која је покренута не би нестала заједно са њима. То је јасно и владајућем режиму који сада прави рачуницу да ли је исплативије убрзати ствари поготову што је све теже наћи и одговоре на осионе потезе Приштине. И то је први озбиљнији разлог за промишљање о ванредним изборима који чини разлику између досадашњих, више нарцисодне него политичке природе. И док је дискутабилна заслуга опозиције у ширењу протеста, пре би се могло рећи да је она колатерална добит него снага, за Вучића је она добар изговор или разлог за поруку из предострожности евентуалним колебљивцима и коалиционим партнерима какву је послао преко ауторског текста у “Куриру”.
“Не интересују ме њихове комбинације с неким људима из моје партије, појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и опет промене страну. Нисам вас се уплашио, свих заједно, ни најмање”.
Није се, изгледа, уплашио ни Дачић.
“Сто пута сам рекао да Вучић не брине за СПС, нека брине за људе са његове листе. Они и без нас имају већину, али тако је направио листу да без његових партнера са листе он нема већину у парламенту, а они му ништа значајно нису донели у броју бирача. Тако да би било боље да обрати пажњу на њих, а и на људе из своје странке. Вређа ме да, после свега шта сам заједно урадио са Вучићем, уопште одговарам на таква питања” – пренео је “Курир”.
И тако долазимо до сазнања да нико није уплашен – грађани су се охрабрили да изађу на улице, СНС нема разлога да страхује од избора редовних или ванредних, СПС поготову са својим провереним “коалиционим капацитетима”, а опозиција? Охрабрила се и опозиција. Ево, сетила се да треба да тражи приступ медијском јавном сервису као првом услову за фер изборе.
А ви који не идете на протесте и немате партијске књижице, да ли се ви плашите 2019. године коју ће обележити екстремна политичка тензија у предизборној атмосфери, ванредној или редовној сасвим свеједно, она се већ осећа. И биће најбруталнија до сада.
Зато нисам могла да објавим тај текст под истим насловом написан пре годину дана. Сад ме мање интересују паре које би расули на непотребним ванредним изборима, а више све оно што би могло да доведе до њих или оних који ће тек доћи. Неке изборе сами правимо. То је оно што ће обележити ову годину.
А текст “Оливер”, могао би да се, нажалост, понови од речи до речи.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
