СПОМЕНИЦИ НА ЧЕКАЊУ  – Коме се још нисмо одужили

Недавно је у Лозници постављен споменик Момчилу Гаврићу, а пре неколико дана је поднет предлог да буде и проти Игњату Васићу, још једном од заслужних Лозничана којима се нисмо на прави начин одужили, а они су нас својим делом задужили.  Реална је могућност да Лозница наредних година подигне споменик и војводи Анти Богићевићу који би требало да доминира градом. Украдена биста Георгија Јакшића није нађена, нова није урађена па као симбол небриге у средњошколском парку стоји празан постамент

Иницијативу за подизање споменика проти Игњату Васићу недавно  је Градском већу поднео одборник Томислав Чотрић (ДС). Он је предложио да споменик буде постављен на платоу испред Библиотеке Вуковог завичаја која ове године обележава 150 година постојања, а као годину оснивања узима 1868. када је прота Игњат основао у Лозници “Подрињску слогу” која је имала и читалишно-библиотечку делатност. Он је један од оних који су много задужили овај крај, али му се Лозничани још увек нису одужили на прави начин, а требало је одавно.

Прота Игњат Васић није рођени Лозничанин, али је 44 године, све до смрти 1888. провео у Лозници. Са његовим доласком може се повезати почетак развоја грађанске културе и друштва у Лозници. У Лозницу долази 1844, а исте године постаје протојереј подрињски. Шест година касније група чиновника, захваљујући њему, изводи прву позоришну представу, а 1868. прота је у Лозници основао прву културну институцију, Друштво “Подринска слога”. Имало је хор, оркестар, позоришну трупу, читалиште и библиотеку, организовало предавања и изложбе. Друштву је поклонио земљиште на коме је сазидана читаоница, а 1870. био је покретач и руководилац изградње лозничке цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице, завршене три године касније. Из “Подринске слоге” настала је библиотека као и КУД “Караџић”, једно од најстаријих друштава на Балкану. Такав човек тек недавно је добио улицу на Лагатору, а не да нема споменика ни бисте, него многи уопште не знају или су тек недавно сазнали ко је он. Осим неколико ретких текстова у новинама посвећених овом проти, остао је дуго заборављен и запостављен, све док 2012. Библиотека Вуковог завичаја није објавила репринт протиног Дневника из 1889, а две године касније и други део дневника из рукописа који се чува у Архиву Србије.                                                                                        

Враћање дугова

Можда је коначно дошло време да се враћају дугови и исправе вишедеценијске неправде. Лозница је тек недавно, на стогодишњицу победе у Првом светском рату, подигла споменик свом земљаку Момчилу Гаврићу, најмлађем војнику свих армија у Великом рату. Зашто то није учињено раније, може се распредати, али је чињеница да брзо заборављамо оне који су највише учинили за нас и потребно је много времена да их се сетимо и одужимо, макар спомеником. У среском листу Јадар пре више од пола века на насловној страни освануо је текст да је на седници градске скупштине “Претресено питање подизања споменика Вуку Караџићу и Анти Богићевићу у вези прославе 150. годишњице Првог српског устанка. Подизањем ових споменика одаће се заслужено признање овим великанима Јадра којима до данас нису подигнути споменици у Лозници ни у срезу”. Вуку се посрећило, али Анта, осим бисте испред школе назване по њему, нема споменик у граду који је бранио и 1810. одбранио од Турака. Бој на Лозници  једна је од најзначајнијих победа у историји ратовања са Турцима када су октобра 1810. после дванаестодневне турске опсаде лозничких бедема, које је бранио Богићевић, устаници под вођством Карађорђа на Тичар пољу савладали Турке. У години обележавања  два века боја на Лозници чуло се од локалне власти да треба подићи достојан споменик Богићевићу, али је све остало на речима. Тако војвода, који је одбранио Лозниц,у још нема одговарајући доказ у облику споменика да потомци цене његово дело. Може неко рећи да је то било давно па су дела проте Игњата или војводе Анте заборављена у бурним временима која су уследила, када није било пожељно помињати проте и устанике. 

Међутим, нисмо бољи ни према онима који су животе губили у последњем светском рату.  Веселин Мисита је предводио 1941. устанике који су 31. августа ослободили Лозницу од Немаца која је тада постала прва већа ослобођења варош у  покореној Европи. Мисита има бисту, али не на уочљивом месту. Посебна   је прича о бронзаној бисти Георгија Јакшића (1928-1944) која је из центра града, средњошколског парка, украдена пре две године. Уместо бисте остао је само део зарђалог лима на празном постаменту. Георгије Јакшић био је скојевац, а фашисти су га као седамнаестогодишњака обесили  1944. Украдена биста није нађена, нова није урађена па као симбол небриге према онима који су главе давали за слободу стоји празан постамент. Чудна је судбина и бисте Драгољуба Поповића, родољуба и  познатог лозничког адвоката, која је некада стајала на улазу у лознички суд. Откако је кућа правде реновирана, биста је најпре стајала у дворишту Музеја Јадра, а откада је урађен анекс за моноксил налази се у једној од канцеларија. Градски одбор СУБНОР Лознице тражио је да се излије нова биста Георгија Јакшића и врати на празан постамент, а поновљен је и захтев да се између објекта “Европа” и Основног суда постави биста Драгољуба Поповића. То још  није  урађено. Споменик нема ни рођени Лозничанин, Мића Поповић, академик, сликар и режисер,  почасни грађанин Лознице од 1989.  када је и отворен његов легат у Цвијићевој.

Биће споменика

Историчар Зоран Тошић из Музеја Јадра каже да је последње четири године постављен модел како треба радити када је реч о споменицима и формирана је стручна екипа. Осим њега у њој су Снежана Нешковић Симић, директорка Центра за културу, Бранимир Ђукановић, професор, Ивко Веселиновић, публициста, и Драго Симић, сликар.

– Проблем је био што смо заборавили на неке наше суграђане који су заслужили споменике. Један од њих је сигурно прота Игњат Васић, човек најзаслужнији за много ствари које су се десиле у Лозници у 19. веку. Системски би то требало решити као што је учињено са спомеником Гаврићу.  Имамо искуства, уходан тим, а и екипу из градске управе која са нама ради скоро четири године. Споменик заслужује и Анта Богићевић лознички војвода. Фигурина, идејно решење вајарке Дринке Радовановић налази се у Музеју Јадра и оно ће бити полазна основа за постављање споменика Богићевићу. У наредним годинама треба да буде урађена лозничка променада, комплетно преуређени паркови од лозничког шанца до железничке станице, тако да ће са споменицима генералу Павлу Јуришићу Штурму и Момчилу Гаврићу  читав парковски простор бити заокружен евентуално и са спомеником Анти Богићевићу. То би био споменик који ће са градских бедема доминирати градом и може постати један од његових симбола. Пригодна прилика могла би бити  2020. на 210 година боја на Лозници. Најбитније је да имамо систем како да се ради – каже Тошић.

Према његовим речима, прича око бисте Драгољуба Поповића траје неколико година,  а она је заслугом радника Центра за културу и Музеја Јадра сачувана и, као и постамент,  чува се у музеју. Основана је радна група која је одредила да би споменик требало да буде постављен између “Европе” и Основног суда, на падини иза зграде школе “Анта Богићевић”.

– Нажалост, није спасена биста Георгија Јакшића која је украдена. Могу да обећам да ћемо са људима из СУБНОР-а радити на томе да се она обнови. Радимо и на томе да биста Веселину Мисити, сада је у Улици Миодрага Борисављевића где јој није место, буде премештена испред робне куће, на тргу, на месту где је погинуо ослобађајући Лозницу. Када то све урадимо, нема више Лозничана који су заслужили споменик, а да им се нисмо одужили – каже он.

На сајту града постоји евиденција о споменичком наслеђу, на територији  Лознице, мада није “најсвежија”. Тако постоји четрдесетак спомен-плоча, пет спомен-костурница,  43 споменика,  46 спомен-биста, неколико спомен-чесама, више меморијалних обележја на црквама, капелама и слично. И тамо где су споменици обнављани, посао није доведен до краја. Пред обележавање 70. годишњице стрељања 2.950 житеља Драгинца и околних села, комплекс је, захваљујући надлежном министарству,  сређен, али је тај простор остао неограђен.

Ваљда ће после Гаврића и прота Игњат ускоро добити споменик као и Анта и тиме бити исправљене неправде према онима који су задужили овај град. Још да надлежни коначно осветле бисту Владислава Броњевског, али и Гаврића, па ће бити боље него што је  сада.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ ИЗ ВАЉЕВА – Почетак ренесансе “краљевске бање”

У ВУКОВОМ ДОМУ КУЛТУРЕ – Представљена трећа књига Емира Кустурице (ВИДЕО)

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″