ПОЛИТИКА У ФОКУСУ МЛАДИХ (7) – Ако желиш промене – покрени их

Док су у опозицији сви знају шта није добро, када дођу на власт – забораве. Док нису у позицији да запошљавају своје чланове не свиђа им се “партијско запошљавање”, када се улоге промене, партијску књижицу виде као препоруку за радно место. Вишестраначје је у Србији показало да странкама које дођу на власт бројно стање “набубри” као пасуљ у води, али се издува као балон када склизну у опозицију. Да ли утисак вара? Зашто млади, углавном, нису заинтересовани за бављење политиком?

У време после петог октобра Демократска странка Србије (ДСС) избила је у први план – Војислав Коштуница постао је председник државе, а чланство дотад невелике партије почело је да се умножава.

– Тачно је. Јесте скочио број чланова када смо били на власти и то је негативност коју треба избећи. То је поражавајућа чињеница и против тога се боримо. Најгора болест овог друштва јесте партократија, погледајте само колико је младих последњих година напустило земљу и наш град. Нама се представља да живимо никад боље, али ја то не видим. Видим моје вршњаке како одлазе из Лознице и Србије зато што не могу да створе услове за бољи живот, ако нису чланови странке на власти. То је поражавајућа чињеница – каже Младен Костадиновић (29), први човек лозничког ДСС, странке која је некада давала високе функционере у тадашњој управи Лознице, али је сада у ванпарламентарној опозицији.

Посао као мотив

Вршњаци су, али се са Младеном не слаже председник Савета за младе ГО Српске напредне странке (СНС) Ђорђе Вукмировић који то да партијска књижица доноси посао сматра стереотипом.

– Није баш да се тако долази до посла. Мотиви су вишеструки, некоме, можда и јесте посао, некоме је давање доприноса развоју града, државе. Има много запослених који су чланови неке странке, баш као што има и оних који нису. То није параметар за запошљавање. Можда јесте лакше онима који су у странци, али то није ни близу да буде одлучујући фактор – тврди Вукмировић.

Социјалиста Јован Чалић (28) наступа отворено и говори из личног искуства. Према његовом мишљењу, пресудан фактор за одлуку о учлањењу у неку партију јесте могућност запошљавања.

– Мислим да је то најважније. Јесам из породице у којој се верује у идеју социјалне правде и то је било пресудно у одлуци коју ћу књижицу узети, али сам мислио и – “Можда дође неки посао”, иако сам хтео да будем у друштву људи истих схватања. Незапосленост је највећа брига младих сада и настоје да је реше. Ја и сада када се упознајем с неким мислим о томе да ће ми он, можда,  бити прилика да се запослим, а камоли када неко постаје члан било које партије –  каже Чалић.

Његов партијски друг Стефан Костић каже да се коалициони договор поштује.

– Имамо ми доста људи које можемо да запошљавамо преко јавних радова и стручне праксе. Двадесетак људи смо ангажовали на јавним радовима тако да се споразум поштује – објашњава Костић.

Поред предности које може донети, политичко ангажовање представља и ризик да се доживе непријатности од стране неистомишљеника, али, нека искуства говоре, и оних са исте стране “барикада”. Ивана Тодоровић (24), СПС, имала је, каже, у школи непријатности, иако тада није била члан партије. Она није, али јој је отац Јован био председник Градског одбора странке.

– Деца су умела да буду сурова. Говорили су ми да ми је отац такав и такав зато што је политичар, а “сви су политичари исти”. То није било пријатно, вређало ме је, и покушавала сам да им објасним да треба да гледају ко како ради, а не да уопштавају – присећа се Ивана.

Члан Српске радикалне странке Андрија Димитирић (18) каже да у Средњој економској школи коју похађа има професора другачијих политичких уверења од његових, али да због тога никада није трпео нити имао било какве непријатности. За разлику од њега Костадиновић каже да је непријатности било, али…

– Непријатности је било откако се бавим политиком, а било их је и у мојој странци, то морам да истакнем. Вероватно је то било због моје младости, али ти људи, срећом, више нису у ДСС-у – каже Костадиновић.

Нека истраживања показују да су млади све конзервативнији, а, са друге стране, не показују заинтересованост за учешће у политичком животу па ни за изласке на биралишта. Сасвим супротно од истраживања мисли Марко Андрић (28), СНС.

– Немам такав утисак. Напротив, национализма је међу младима све мање и мислим да су све либералнији. Нема више неких вредности национализма, као што је то било пре много година, и све се слободније живи.

За разлику од њега, Костадиновић верује истраживањима и радује га то што су млади све конзервативнији јер, како каже, њихово је место у новом ДСС-у, а Вукмировић, као средњошколски професор, каже да су млади, према његовим запажањима најближи десном центру.

– То је и политика наше странке, али млади су већином незаинтересовани за политику и не знају ни поделу на десницу и левицу – каже Вукмировић.

Ко одлучује о твојој будућности?

А шта са тим што младе политика не занима и мрско им је да изађу на изборе? Како то променити?

– Не би требало да буду незаинтересовани, треба да се боре за себе, а један од начина је да се учлане у неку странку. Покушао сам неке другаре да подстакнем да се активирају, али не желе. Тинејџери излазе, забављају се и за политику немају времена, али требало би да размишљају другачије, да се укључе и заступају своје ставове, без обзира на то чију ће књижицу изабрати – сматра радикал Ђорђе Којић (18).

Сваки глас исто вреди па млади, као и сви други, могу да изађу на изборе и да бирају, каже Вукмировић.

– То је демократија, а млади треба да буду активнији и заступљенији, али свако треба да осети колики му је у том тренутку домет политичког деловања. Могао би неко млад да се појави, али морао би да има харизму да га народ прихвати, а да не буде неко ко прави пародију од избора – каже Вукмировић.

Одборница Скупштине града Милијана Сакић сматра да младима треба дати подстицај да би бављење политиком доживели као корисно и за њих и за заједницу у којој живе. Њихова неактивност је, сматра, резултат и тога што неки од њих више воле да имају аргумент да је, на пример, за незапосленост неко други крив, а не желе да се запитају колика је њихова одговорност. Лакше је, каже Милијана, кривицу пребацити на неког другог него узети ствар у своје руке па макар и кроз деловање политичке партије.

Тодоровићева каже да политика није популарна код младих и да је – “Шта ја имам од тога?” прво питање када им се укаже да би требало да се укључе.

– Треба им посао, често су им и родитељи без посла и онда са сваким питањем апетити расту, као да то може тако чим се учланиш све да добијеш – каже Тодоровићева.

Драгана Лукић (30), СНС, сматра да млади не треба да буду посматрачи са стране и критичари, већ да преузму одговорност и постану учесници политичких процеса. Сада се, каже, креира будућност у којој ће  живети данас млади и њихова деца.

– Суштина је преузимање одговорности, а ми нисмо склони томе, не само у политици. Лакше нам је да кажемо да је неко други крив и да ништа не предузимамо да променимо ствари – јасна је Лукићева.

Костадиновић тврди да незаинтересованост младих није од јуче и да то треба променити, а да је “негативан имиџ политичких странака” умногоме крив за то.

– Не могу да прихватим да о младима други одлучују и надам се да ће се што више њих одлучити да буду храбри, да се укључе у политику зато што верују у оно што говоре, а не зато што их је неко нечим условио. То је, да не кажем баш грађански бунт, али је нешто што је потребно Србији да би се пробудила, а млади су способни то да ураде – поручује Костадиновић. 

 

О буђењу младих, можда, у овом тренутку највише треба да размишљају некада велике странке тзв. демократског блока које су у Лозници остале без подмлатка.    

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОЛИТИКА У ФОКУСУ МЛАДИХ (6) – Ко први да пружи руку?

ПОЛИТИКА У ФОКУСУ МЛАДИХ (5) – Младост или искуство

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″