НАШИ СМО – Црта
Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су делове у понедељак пренели сви медији, казао да се он уморио од политике, али и да се јавност уморила од њега јер је јако дуго у политици. Неки медији из Санџака педантно су израчунали да је то његова осма најава повлачења, али свакоме ко би могао помислити да после осме долази девета, ево и образложења које баца сасвим ново светло на ти изјаву: “У Србији је лаж постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепта, већ бувља пијаца где за паре можете без икаквих последица да нападате политичке противнике. Ја у тој каљузи не желим да учествујем… Напросто, морам негде да подвучем црту и прекинем. Чист образ не желим да изгубим, а свако моје остајање у оваквом амбијенту за мене значи чист пораз”. Он је додатно објаснио да је о томе размишљао и раније, али да је сада преломио због кампање коју против њега воде Шешељ и Зукорлић, оцењујући да је таква кампања “незабележена у парламенту”.
Ово, наравно, није тачно јер је српски парламент, нажалост, одувек, место где се политички противници могу сасвим безбедно, најстрашније, вређати и оптуживати за све што би некоме могло пасти на памет. Али, проблем је што се лествица стално помера и што више нема лимита у намери да се нека личност деградира до гађења или до тачке када почиње угрожавање њене безбедности. И ово се не односи само на политичке противнике који су присутни и могу да одговоре, проблем је што се у парламенту читају спискови јавних личности и показују фотографије, новинара на пример, за које се тврди да су издајници и шпијуни, наркомани и нарко-дилери, као Расим на пример, али они немају посланичку групу која може да их заштити. А, што је најгоре, нема ни институција које ће рећи да дотичне личности немају у својим службеним евиденцијама. Нема ни оштре осуде јавности која би требало да реагује у таквим ситуацијама не само што те посланике плаћају сви грађани, него пре свега зато што у Народној скупштини не би смео да се вређа народ већ да се у његово име доносе закони који би, између осталог, требало да поставе темеље пристојности у сваком погледу.
Ово никако не значи да на било који начин желим да релативизујем ситуацију у којој се нашао Расим Љајић нити његова осећања пошто се осетио препуштен самом себи, без подршке председнице парламента која је тим поводом рекла: “Критике примам радо, нисам недодирљива, али и други морају да буду спремни за то, јер политика није бајка. Неки су, међутим, врло осетљиви на критику или увреду, а кад вређају њиховог коалиционог партнера, иза чијег имена су изашли на изборе, подразумева се да седе и да гледају”.
Дакле, то је мера њеног тумачења Пословника у одсуству политичког кодекса који никако да дође на дневни ред. Можда управо због тога Љајић о својој одлуци није, како је рекао, обавестио ни Вучића ни Брнабићку. У сваком случају, да их не доведе у забуну, поручио је да своју странку и даље види на коалиционој листи.
Не знам како ће се све ово политички завршити по Љајића, да ли ће се повући у дипломатију или у тиховање, сасвим сигурно не зависи само од њега, али каква год да буде његова даља судбина, остаће упамћен као један од најтолерантнијих политичара у земљи који је дозволио да грађани виде његове искрене сузе два пута – када је убијен Зоран Ђинђић и када је убијен Оливер Ивановић. У Дневнику РТС-а заплакао је када је рекао: “Испада да је Ивановић био безбеднији у притвору него на слободи. Био је мета напада и критика са свих страна… Разговарао сам с њим о томе. Он је разумео ту реалност и хтео је да је мења на демократски начини и то је главна разлика између њега и осталих. Био је сметња свима”.
Мени се учинило да је он тада говорио и о себи.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
