НАШИ СМО – Звездано
Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио “Партизан”, вођен, ваљда, оном логиком да за исти тим навија и мој отац) ниједног тренутка не желим да потценим Црвену звезду или да умањим успех какав ни најоптимистичнији звездаши нису очекивали. Напротив!
Да је реч о чуду, схватио сам слушајући прогнозе пре утакмице са Ливерпулом, док су сви прижељкивали да се све заврши нерешено или макар са што мањом разликом, само да делије не изађу са стадиона тотално покуњени, а не као неко ко се претерано разуме у фудбал. Оно што хоћу да кажем то је најискренија честитка момцима који су од првог секунда показали да у Србији још увек има фудбала, да има срчаних играча, да има добре атмосфере међу навијачима и да има достојних наследника оних који су нешто слично направили давних седамдесетих. Слика одушевљеног оца са малим сином у наручју посебно ми се урезала у памћење и пожелех да сличних слика на спортским борилиштима буде што више, а што мање бакљи, петарди и непримерених сцена. Те вечери све је било звездано, и играчи и публика, а и судије су, рекао бих, одржале показну вежбу како то треба и може да се ради на зеленом тепиху.
Милан Павков је за седам минута постао херој и головима у 22. и 29, минуту уписао у историју Црвене звезде! Како би то рекли стручнији спортски новинари од мене – пресудио је Ливерпулу! Модерни клинци то објасне у три речи – човек је издоминирао. Додатне поене покупио је од својих навијача попевши се на шипку испред северне трибине и радујући се заједно са њима. Подвиг су славили заједно, срећни и достојанствени. Због оваквих тренутака вреди ићи на утакмице јер они доказују ону лепшу страну спорта. Бој не бије свијетло оружје… ливерпулски голман скупљи од целог српског тима… већ бој бије срце у јунака. Овакве бојеве бих гледао сваки дан, без обзира на то ко игра… Навијам увек за наше и ту не одступам… Гледајући утакмицу, после пресудна два гола наметнули су ми се стихови Душка Трифуновића – “Ово је мојих пет минута” из песме “Шта би дао да си на мом мјесту”, коју је “Бијело дугме” снимило давне 1975. године. Без обзира на поруку те песме, поједини стихови су ми некако баш ишли уз горостаса Павкова. Знате оно “да те мрзе а да ти се диве”. Можда би их и самом тренеру Ливерпула Јиргену Клопу Павков могао отпевати, али је овај фудбалски стручњак показао да нема обичај да мрзи априори онога ко се у датом тренутку показао као бољи.
Клоп је одушевио навијаче Црвене звезде још када је ушао на Маракану пред меч четвртог кола Лиге шампиона, носећи на јакни прикачену наталију рамонду, којом се у Србији одаје почаст жртвама Првог светског рата. Све ово је допринело да спортски меч буде у сваком смислу спектакуларан и историјски. Да нам је више таквих тренутака, вероватно би нам и историја била лепша, а будућа поколења би кроз коју деценију и век могли да се присећају срећних а не ратних момената и да венце полажу на споменике великим спортистима, научницима или уметницима из прошлости, а не ратницима. Можда би и ђаци имали боље оцене из историје када би памтили такве људе. Ето, ми смо се тек после сто година удостојили да занавек искажемо захвалност дечаку Момчилу Гаврићу који је преживео голготу, недаће Великог рата, али и деценије у којима је потпуно био заборављен. Међутим, и око тога су кренуле полемике. Да ли споменик одражава реалан лик дечака или подсећа више на старца, сматрам да је тема за друге расправе, али битно је да смо му одали почаст. Сваки уметник има и своју слободу у стваралаштву, па то треба тако и прихватити, а да ли та уметничка слобода може да нас кошта опречних ставова, то је опет тема за посебан разговор. Да може и да нас насмеје уверили смо се ових дана када је по друштвеним мрежама и порталима кренула лавина коментара око споменика сови у Кикинди и нашег безименог споменика у центру града. Склони смо шалама, али и вулгарностима, макар и на своју штету. Зато је Звезда пример како треба да сија небо звездано.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
