НАШИ СМО – Овце

НАШИ СМО – Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен  човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на изборе, немо посматра свет око себе не схватајући да тиме није ништа боља од оних све бахатијих који безобзирно газе све око себе, схвативши да их казна заобилази и да осуде на друштвеним мрежама, углавном, немају никаквог ефекта па терају даље, померајући границе бестидности. Ееее…

Снимак из градског превоза у Београду, на ком се види како одрастао мушкарац у трамвају узнемирава петнаестогодишњу девојчицу и против њене воље је,  преко гардеробе, додирује по  телу, на фејсбуку је изазвао лавину коментара. Осуде су пљуштале по нападачу, али је јавност узнемирило и то што је неколико путника све то немо посматрало без икакве реакције па су и они “прозивани”. Осудити је лако, али шта бисте ви урадили у тој ситуацији? Стручњаци кажу да у социјалној психологији постоји “дифузија одговорности” и да су што више људи присуствује насиљу, мање шансе да ће неко реаговати. Свако очекује реакцију некога другога, снажнијег, млађег, и нико не учини ништа. Људи крећу од онога “А, зашто баш ја?”, али има ту и много дубљих разлога. Друштво које претури преко главе све оно што смо ми у последњих тридесетак година тешко може остати неоштећено. Емпатије је све мање, а страха све више. Бахати су се разбахатили, силеџије опустиле, а моралне стеге избледеле. Данас, али буквално, свака нервозна будала може да се изгалами на културног човека, да га удари, због  ситне опомене потегне песницу, нож или ватрено оружје. У таквим околностима, пре него што поступе као витезови, многи најпре помисле, “Ако се умешам, могу бити повређен, ако одем на боловање шта ће ми деца јести, или ћу морати да сведочим на суду, шта ће ми то у животу? Зашто се неко други не умеша?”. Да су друга времена и човек сигуран да ће, када се умеша имати подршку и других нормалних људи, да ће насилник не само бити ухапшен него и стрпан иза решетака, другим речима, да је сигуран да ће друштво реаговати како би требало у нормалној и правно уређеној држави, где све институције функционишу, велика већина би заштитила жртву. Али нажалост, углавном ко се умеша створи себи додатну главобољу, поред гомиле које има, и онда се “гледају своја посла” и заборавља да сутра можемо ми бити жртва, или неко нама драг. Зато јесмо где смо.

Зачин томе је и атмосфера која се ствара у неким, врло доминантним, медијима у којима се велича све оно чега се нормалан свет, не тако давно, стидео. ТВ програми у којима се људи вређају најодвратнијим псовкама, пљују, па и физички обрачунавају емитују се у ударним терминима, а таблоиди тим, до јуче периферним, ликовима дају простора као да су све сами нобеловци. Свака критика и захтеви да се томе стане на пут проглашава се цензуром и гашењем медија (а такви су све само нису ни телевизије ни новине) и круг је затворен. Данас је свака критика, а нарочито здраворазумски оправдана, атак на напредак, “говор мржње” и слично па влада синдром ноја. Комшија туче жену, не реагуј, манијак пипка дете, окрени главу,  и тако редом. За све што не ваља нађеш оправдање, утешиш се да може горе, а резултат те логике је видљив. Миримо се са сваким глупостима које нам сервирају, залећемо као омађијани, толико бомбардовани информацијама да немамо времена да оно мозга што нам још ради употребимо. Да ли је баш све онако како чујемо на ТВ-у или прочитамо у новинама, да ли све баш мора овако, или може и другачије. Утешени да смо немоћни, заварани да смо небитни, учествујемо у свему исто као и манијак који напада децу, политичар који лаже (а ко лаже…), послодавац који закида зараду, налазећи утеху на друштвеним мрежама где се таквима изругујемо, често и неукусно, и где смо много храбри, а живот, неповратно, пролази.

Нико неће ни у најобичнијој ситуацији да буде први петао који кукурикне, па смо утешени славним прецима уверени да смо лавови, али смо, част изузецима, реално више овце, стадо које иде за предводником и у нади да неће међ’ вукове, већ у ливаду зеленије траве. Беее, да не кажем: Еееее…

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Јавни интерес

НАШИ СМО – Диду – лид(л)у – даду

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )