СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ – Кад ће пасти први снег?

– У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али није као пре. Ја бих, ипак, волео да одем у Француску, имам тамо родбину, али не знам да ли ћу успети, ни колико ће ми још времена требати до тамо. Путујем већ шест месеци – прича Ахмед, студент међународних односа из главног авганистанског града.

Он је један од десетак тамнопутијих путника крцатог аутобуса “на спрат” који се од Београда ка Лозници клацка последњих дана михољског лета. Док су домаћи путници у мајицама, а лаке јакне им у крилима, Авганистанци су у зимским јакнама и дебелим џемперима. Ахмеду треба добрих пола сата да се осмели да скине јакну, али дебели џемпер остаје на њему. Смеши се несигурно док одговара љубазно на питања о рату, животу у његовој земљи и путовању на које се упутио.

– У Србији је добро, овде су људи јако пријатни и предусретљиви. Тешко је било у Ирану и Бугарској, врло непријатно, а чујем да нису љубазни ни у Хрватској, полиција је груба. Чули смо да су пре неког времена пуцали на комби са мигрантима, тога се плашим. Нисам сигуран како је у Босни.

Каже да у Лозницу долази зато да би прешао Дрину, распитује се да ли постоје мостови без полицијског надзора, забринут је када чује да без докумената не може преко граничних прелаза, а страх га је и високог нивоа брзе реке коју не може прегазити.

– Користимо џи пи ес на телефону да бисмо знали куда да идемо. Има железнички мост преко реке, јел‘ тако? Туда се може проћи? Можда нема контроле на другој страни – поставља питања надајући се позитивном одговору.

Забринутост му прекрива лице када чује да се граница надзире, а нарочито вест да је словеначка заштићена жилет-жицом.

Умор га стиже, главу спушта на ранац у крилу, спава, али се трза на свако заустављање аутобуса и пита “Ласт стоп?”

– Сабац? Шта је Сабац? Ах, Сабац сити, колико још до Лознице?

Међу његовим сапутницима има и млађих од њега, момака са модерним фризурама, уредно подшишаних, али и оних нешто старијих. Свима је заједничка несигурност, да ли изаћи из аутобуса, да ли су стигли, са сваким заустављањем узнемирено се врпоље у седиштима, гледају кроз прозор у мрак, покушавају да наслуте да ли је то место на којем треба да изађу на путу у бољи живот.

На уласку у град Ахмед се буди.

– Кад ће пасти снег? Јел’ буде много хладна зима? Сада су ноћи хладне, али имам врећу за спавање у ранцу. Ако буде много хладно, биће тешко. Не пада снег више тако рано? Понекад скоро да прође зима без снега? Тек у јануару, фебруару? Било је и зима у којима од децембра до фебруара не пређе у плус? Сада није тако? Буде 15, 16 степени преко дана, зар не? А ноћу не иде испод нуле? – више се нада него што пита Ахмед, студент из Кабула на путу у бољи свет.

И климатске промене имају, изгледа, неке добре стране.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

РЕГИОНАЛНА ФУТСАЛ ЛИГА ”ЗАПАД” – Тубић јунак утакмице

НА “СВЕТСКОМ ФОРУМУ МЛАДИХ” У ЕГИПТУ – Љубовијски вајар представља Србију

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″