НАШИ СМО – Диду – лид(л)у – даду
Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам две-три солидно снабдевене продавнице мешовите робе. Од три, две су домаће, мислим локалне, а једна је из ланца који је раширен у овом региону, нећу му помињати име јер то и није важно. Мени су, као и многима, важне цене, избор и квалитет понуђене робе, тако да једва чекам да стигне и нови трговачки маг који је пре пар дана отворио радње у другим градовима широм Србије. Признајем да ми је жао свега што се руши и што одлази у заборав све оно што ме подсећа на стару Лозницу, па тако и огромних силоса преко пута “Тржњака”, али, ако ће то донети бољитак, онда нека. Та гвоздена и лимена скаламерија ће завршити међу секундарним сировинама на неком отпаду, а ми ћемо, надам се, добити нешто ново и корисније. Само нека понуда буде обилата, мада сумњам да може бити и равноправне борбе међу конкурентима. Мислим пре свега на наше људе који се копрцају у својим продавницама покушавајући да “прате тренд” ниских цена и “акција” које нуде гостујуће трговачке куће. То ми више личи на безнадежно пресипање из шупљег у празно у маниру – ко преживи – причаће, и то ми је сасвим јасно.
Биће борба непрестана за сваког потрошача, међутим, неке друге ствари у свему овоме нису ми јасне. Нису ми јасни наши људи. Када смо пре пар дана на ТВ гледали колоне пред улазом новог трговачког мага пристиглог у Србију, чинило ми се као да гледам оне мучене мигранте пред мађарском границом како се провлаче корак по корак између металних заштитних ограда, усмеравајући поглед ка Европској унији и бољој будућности. Формирао наш човек колону пре свитања па чека да међу првима улети и покупује јефтину робу. Као да ће тако напречац и по повољној цени улетети и у ЕУ. Отимачина за пилетину, мандарину, банану или клозет-папир, налик ми је била на сцене из неких ријалити програма у којима се учесници на све могуће начине боре за главну награду. Шта је овде била награда, не знам, ваљда пражњење новчаника у што краћем року, али је јасно да је атак на ниске цене био раван освајању косовског поља. Ко је и како стигао до циља, могло се видети на фотографијама и видео-снимцима по друштвеним мрежама. Чисто понижење.
Међутим, мене је матирало то да и поред свих мука наш народ и даље има пара. Да ли их је чувао у сламарици после последњих повишица плата и пензија, не знам, или негде лову зарађује преко сиве економије, небитно је, али је јасно да се за акцијске цене има, па макар роба и небила неопходна. Реално, може ли се купити пилећих батака за цео живот – не може, као ни свега другог. Зато и збуњује толика навала за коју неки аналитиччри сматрају да је културолошки феномен. Они су такође мишљења да је супер то што је запослено толико радника, али они постављају питање колико ће њих остати без посла у малим продавницама. Баш оно што рекох на почетку. Лако је мега-ланцима да шире пипке као хоботница, али шта да ради онај који се бори да преживи тргујући и којем више нико сем оних који купују на црту и уписују своје дугове у свеску неће ући у радњу. У те огромне хангаре, мега-маркете, људи хрле као да се дели џабе. А сведоци смо да није баш све џабака. Помислих ових дана, када би се тако тискали у гужви испред галерије или библиотеке због неке изложбе или промоције књиге, било би онда више пара и у култури. Толико народа може да привуче још само Лепа Брена на концертима за које се тражи карта више. Све ме ово подсећа на стихове старе песме “Диду лиду даду”, легендарног Ђорђа Марјановића у којој “милорд” препоручује баш ове чаробне речи у тренутку када нисте добре воље и када сте мрзовољни (препорука да је послушате). Подељено је мишљење народа око оправданости доласка странаца и отварања њихових радњи код нас, али, рекао бих да је ипак најтужније то што уместо да нам се изравњавају плате са Европљанима, овде се равнају цене између нас и комшија са Запада, између Београда и Минхена. Иако је иста чоколада у та два града, рекао бих да је овде код нас она знатно горча.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НА МЕСТУ НЕКАДАШЊЕГ ”КЛАСОВОГ” МЛИНА – Падају силоси (ВИДЕО)
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
