НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (6) – Кад удари онај кога волиш

Имена су измењена за потребе текста

Ма колико јак био, не боли највише ударац, нарочито не када долази од некога кога човек воли више него себе. Душа више страда

Милена је најсрећнија у животу била не оног дана када је родила кћерку, већ онда када је кћерка родила прво дете. Јован је имао оца и мајку, али је највише времена проводио са бабом, уз њу је одрастао, од је је добијао највећу подршку. Када му се родила сестра, пет година после њега, родитељи су сву љубав посветили њој, или је он тако тумачио грдње које је трпео и батине које је добијао чим би она заплакала и прстом показала на њега. Године су пролазиле, Јован је завршио основну па средњу школу, а када је дошло време за факултет, подршку и моралну и новчану пружила је управо баба Милена, која је од своје минималне пензије издвајала колико је могла, а како је вредних руку, зарађивала је и “са стране”.

Кад се само срцем гледа

Међутим, ствари се нису одвијале како је Милена замишљала. Јован је отишао у велики град, занела су га светла и обиље свега, али и разочарала немоћ да ужива у свему што је нудио. Тражио је све више пара, родитељи нису хајали за то, говорили су му да није довољно паметан да би завршио факултет, а Милена, уз сав труд и добру вољу, није могла да обезбеди новац и за школарину и за провод. Јованови доласци кући постајали су све непријатнији. Комшилук је сваког викенда који је Јован проводио са породицом слушао бурне препирке и свађе, касније се сазнало да су често долазиле и на границу туче. Милена је причала о томе са најближим комшијама, али је увек налазила оправдања за Јованово понашање мада се с времена на време, и све чешће, дешавало да са Јованом не говори по неколико дана зато што би се он наљутио када није могла да му да новац не само за изласке у Београду, већ ни у Лозници.

Ускоро је постало јасно да од факултета нема ништа, паре су бачене, Јован се вратио кући. Није ни помишљао да покуша да пронађе посао у Београду, а на крај памети му није падало да се запосли у Лозници па чак ни да се пријави на евиденцију националне службе за запошљавање. Сестра је већ стасала, почела да излази и да се понаша слободно, он је родитељима указивао на то, али њихова “принцеза” била је недодирљива. То је био разлог за нове сукобе, свађе су постајале свакодневне и све бурније. На крају су се родитељи са “принцезом” покупили и преселили у изнајмњени стан, а Јован и баба остали су да животаре сами. У прво време, завладао је мир и чинило се да су разлози за неспокој престали, упркос томе што новца и даље није било довољно за Јованове изласке. То, или нешто друго, довело је и до тога да се повуче из друштва, потпуно престане да излази па чак и да готово не напушта своју собу. Милена је покушавала да га покрене, да га наговори да бар преко дана изађе у шетњу, али наилазила је на зид ћутања. Није га више занимао ни интернет.

Неко је чуо 

Те вечери ништа није указивало на промену, Милена је, без много занимања, гледала телевизију, а Јован је био у својој соби. Како је дошло до препирке, потом и свађе, Милена комшилуку никада није испричала. Оно што се зна јесте да се зачула краткотрајна препирка која је убрзо утихнула, а онда после свега десетак минута зградом су одјекнули старичини јауци. Ишла је ка својој соби када ју је унук, којег је подигла и којем је посветила сву своју љубав и пажњу, удари снажно песницом у леђа. Јаукнула је и изненађена се окренула ка њему, али је онда уследио силовит ударац право у лице. Крв ју је облила, страх ју је преплавио и ни сама не зна како је успела да се да у бег. Кроз главу јој је пролазила мисао да се мора домоћи врата пре њега јер ће је, била је уверена, убити уколико му не побегне. Срећна околност била је и то што је први комшија чуо њене јауке и решио да се не прави глув, изашао је из свог стана у тренутку када је она, обливена крвљу успела да отвори врата и изађе. Повикала је његово име и почела да запомаже тражећи заштиту. За њом се сасвим хладнокрвог израза лица кретао унук, без журбе, али решен да је стигне. Милену је комшијина породица склонила у стан, а комшија је подигао прст ка Јовану и рекао му да стане. Зачудо, послушао га је, рекао да само жели да види како је баба.

– Довољно си учинио, врати се у стан, она више није твоја брига – рекао му је комшија смирено, иако га је призор окрвављене жене коју је познавао од детињства дубоко потресао.

Ствари су даље текле својим током. Стигла је Хитна помоћ, одвела жену у болницу, Јован је побегао у мрак, али се у току ноћи појавио на вратима полицијске станице и предао. Тужилаштво је покренуло поступак, а Милена је, иако је доживела тешко насиље, брзо заборавила страх од смрти који је осетила током напада, заборавила је и крв којом је била обливена, једноставно, превладала је љубав према унуку којег је одгојила и одбила је да га терети. До суда се није стигло, примењено је начело опортунитета, а Јован је обавезан да се лечи. Породица се објединила, престале су свађе.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НА ПРУЖНОМ ПРЕЛАЗУ КОД ”СУНЧАНЕ РЕКЕ” – Судар воза и аутомобила

СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ – Бренд лидер по трећи пут

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″