НАШИ СМО – Површност
Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку – да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом случају алтернативни путни правац, где год кренули из зграда са десне стране Улице Светог Саве, гледано од Вука. Пођем прво на главни улаз, нема шансе. Пут је потпуно непроходан. Мајстори су поскидали тротоаре и кренули да скидају и асфалт. Значи, морам на задњи улаз. Али како да изађем када је човек паркирао аутомобил на корак од врата. Брига њега, нису његова врата нити је његова капија. Искобељам се некако једва обуздавајући бесну жељу да му лупим нечим по хауби и онда кажем себи – контролиши се, ово је тек прва препрека коју си савладала. И лево и десно, исто те чека. На све стране аутомобили бахатих возача и нигде никог ко би их спречио у томе. Извалили су сваки стубић који им је сметао и запосели сваки сантиметар који су могли. Идем и рондам пазећи да се не спотакнем на катакомбама јер се из оправданих разлога плашим пада. Срећем комшије, ћутимо и одмахујемо главама, шта више да кажемо. А мене још и срамота, осећам се као лажов. Свима сам рекла да ће нам средити тај једини излаз у свет пре него што мајстори уђу у улицу са машинама. Часна реч, распитивала сам се и као новинарка и као грађанка. Рекли су “биће, биће”.
Ми, дакле, идемо и ћутимо, а у сусрет нам иду управо они што су негде углавили свој аутомобил и гласно коментаришу како је све ово срамота – центар града, а баре веће него у њиховом селу. Да, наравно. И мрак је много гушћи него у вашем селу, јер нама су исекли улично с предње стране улаза пошто се поставља ново осветљење, а са задње стране никада нисмо ни имали светло. Али, осим станара из двојке, имали смо избор па смо што због рупа, што због мрака избегавали тај приступ. Сада немамо избор.
За који дан овим путем ће деца у школу, хоће ли родитељи да дежурају на уласку у парк како би безбедно стигла до куће по мраку или ће нешто старијој деци забранити да увече излазе из куће? Шта ће бити ако нам, не дај боже затреба снитетско или ватрогасно возило? Не верујем у теорије да наш кварт кажњавају због ранијих протеста када су се грађани побунили против идеје да се у парку изграде паркинг-места. Биће да је реч о олакој површности оних који су плаћени да предупреде такве ситуације и нашој грађанској отупелости. Уместо да постављамо захтеве, дошли смо у ситуацију да се на друштвеним мрежама бранимо од хејтера које баш брига и за посечена стабла и за смрад из канализационих цеви који нас гуши у становима, што нам кроз прозоре улећу бубе са заражених и неорезаних крошњи, што од грања не видимо семафоре. Исто ме нервирају и они који кажу да ћемо имати најлепшу улицу у граду. Као да ћемо је удавати. Мене брине да ли ћу умети да се безбедно паркирам или испаркирам са паркинг-места под правим углом у иначе прометној улици, да ли ћу моћи због издувних гасова да држим отворен прозор, да ли ће нам аутомобили појести оно парче тротоара. Имам право на бригу, ја ту живим. И то нема никакве везе са мојим политичким убеђењима. Зато ми није јасно зашто се људи који деле исте бриге пецају по друштвеним мрежама на ситне и непринципијелне провокације уместо да се суоче са блатом и мраком који ће трпети наредна три месеца или било којим другим проблемом који им загорчава свакодневни живот, а може да се реши без по муке.
Просто је, једна од силних машина која је већ испред куће нека зађе иза куће, нека се те рупе изравњају, а пут наспе први пут после десет година (најмање), пар светиљки и да се људски договоримо хоћемо ли да и даље живимо у брлогу или смо кадри да водимо одговоран грађански живот. Да питамо и будемо питани пре него што нас снађе нека невоља. После је касно.
Стабло је већ пало.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
