ВЕЧЕ СА ДАМЈАНОМ СТАНИШИЋЕМ – Свуда сам био, али овде припадам
Дамјана Станишића, данас магистра гитаре, школа и посао одвели су из родне Лознице, али нису успели и да га задрже далеко од ње. Синоћ је у Библиотеци Вуковог завичаја приређено вече са Станишићем који се после три деценије школовања и рада ван Србије вратио у Лозницу.
У лозничку музичку школу уписао се касно, био је већ у шестом разреду основне школе, и, како каже, преко везе јер је пропустио уписни рок, али то му није сметало да је заврши за три године и да потом настави школовање у средњој музичкој школи у Београду.
– Када сам се уписао у музичку школу имао сам три гитаре, али је наставник рекао да ниједна не ваља па смо морали купити и четврту. Већ после пар месеци рекао сам родитељима да ћу школовање наставити у средњој музичкој школи, али су ми рекли да то није могуће јер основна траје шест година, а касно сам почео. Завршио сам је за три. Гитара је једино што ме интересује и само о гитари размишљам – каже Станишић.
По завршетку средње школе, наставио је школовање на вишој музичкој школи у Нишу, а потом на Музичкој академији у Београду. Тренутно је мастер гитаре, али припрема се за докторске студије. Из Лознице је отишао рано, али јој се вратио.
– Када у Београд дођеш из Лознице, или било ког другог места, ти си обележен, а ако дођеш у уметничку школу, е, то си онда још више. Тада, само да би их достигао, да будеш на нули са њима, мораш много више да радиш. То уопште није било пријатно. Требало ми је много година да некако посложим вредности у глави, где сам и шта сам и да схватим то понашање мојих другова из средње школе. А прича да су тамошње школе боље… Солфеђо никада нисам волео, сада ми је жао због тога, али отишао сам на смотру као ђак лозничке музичке школе и поред свих тих ученика из београдских школа био први – каже Дамјан.
У Лозницу се вратио јер овде припада. Ни сва путовања и живот далеко од родног краја нису успели да избришу осећај припадности завичају. Овде ће се бавити педагошким радом, покреће студио гитаре, а наставља и музичку каријеру, са Словенком Аљом Петрић чини познати ”Дуо понте”.
– Ја осећам мирисе Лознице, мирис њене зиме, тршићких шума, тога нема нигде, а био сам свуда. Једино још у Грчкој то постоји. У Словенији је све у потпуном реду, у Швајцарској све строго уређено, ја када уђем у Италију одахнем. Данас је и у музици тако, постоје музичари које зовем непромочивима, они никада не греше и сваки пут свирају исто. Наравно да се сви трудимо да што мање грешимо, али кршење правила даје живост. Битно је само не заборавити да човек да би кршио правила, мора прво добро да их познаје – каже Станишић.
Дамјан воли свој завичај, али је свестан да је најтеже бити пророк у своме селу па стрпљиво подноси и то што не може да нађе посао у своме граду и то што га се многи нису сећали протеклих година. Наглашава да је директорка Библиотеке Вуковог завичаја Мирјана Пејак једина која га је позвала да наступи овде. Библиотека ће 11. септембра у Вуковом дому културе свечано обележити велики јубилеј – 150 година постојања, у првом делу програма наступиће КУД ”Караџић”, а у другом Станишићев ”Дуо понте”.
Синоћње вече у библиотеци било је и својеврсна најава за тај догађај, а посетиоци су били у прилици и да чују како Станишић свира.
Из Шангаја у Лозницу
Кинеска оперска певачица Ђинг Чанг досад је наступала само у Бечу и Шангају, а од синоћ и у Лозници. Она је као гост отпевала једну арију и побрала аплаузе публике. Кратак одмор пред повратак у Шангај где ће наставити да гради оперску каријеру Чангова је искористила да посети, како каже, пријатељску Србију и Лозницу.
– Овде ми се много допада. Свиђа ми се овај град, мали, али прелеп са много зеленила и у граду и око њега. Била сам и у Манастиру Троноша и носим одавде дивне успомене. Људи су тако пријатни, љубазни гостопримљиви – каже Ђинг.
Н. Т.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
У ПЕТАК И СУБОТУ – Фестивал фолклора „Миша Сперњак“
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
